Планинарска трансверзала је везни пут који спаја више карактеристичних тачака на једној или више планина, али могу бити и тачкасте – са неповезаним контролним тачкама. Трансверзале оснивају и одржавају планинарска друштва на терену на коме делују, обично на најближим планинама. Неке трансверзале оснивају и одржавају градски, регионални, па чак и републички планинарски савези.
Трансверзале повезују врхове планина, планинарске домове, историјска места и споменике, природне реткости и занимљивости, па се обилазак планинарских трансверзала, може назвати и надградњом класичног планинарства. Обилазак трансверзале, у зависности од дужине и тежине стазе може трајати један или више дана. Лакше трансверзале је прешло неколико хиљада планинара, док је теже прешло тек по неколико десетина планинара попут Железничке трансверзале или Трансверзале Слобода.
Трансверзале се најчешће обележавају уобичајеном планинарском маркацијом – црвено-белим кругом.
Све трансверзале имају контролне тачке. Број контролних тачака није ограничен, а оснивач слободно одређује њихов број. Контролне тачке могу бити обавезне и необавезне. Обавезне се морају посетити и о томе дати један од доказа предвиђених дневником трансверзале (печат, фотографија или обилазак организује оснивач…).
Када се посете све контролне тачке једне трансверзале (отисну се печати или се фотографише на контролној тачки), дневник трансверзале, са личним подацима планинара, шаље се организатору (оснивачу) трансверзале. Оснивач трансверзале, након провере документације, враћа планинару оверени дневник и пригодну значку трансверзале која је, најчешће, ради лакше евиденције броја обилазника, нумерисана. Овом приликом вам преносимо сећања најстаријих трансверзалаца новосадског Железничара објављених у књизи „Планинарски времеплов 1951-2005“ коју су уприличили Нада и Алексадар Дамјановић поводом 55 година од оснивања Планинарско смучарског друштва „Железничар“
ЗВАЊЕ ТРАНСВЕРЗАЛАЦ
Давне 1976. године, ПСД “Железничар” из Загреба установило је звање ПЛАНИНАР-ТРАНСВЕРЗАЛАЦ. У ово својеврсно планинарско такмичење је било укључено чак 120 планинарских друштава из целе Југославије, а звање планинар-трансверзалац је стекло око 650 планинара. Сада се не знају тачни подаци, али је вероватно да током ратних, деведесетих година ово знање није нико стекао. Планинар који је обишао 10 трансверзала, од чега једну републичку (тежу), добијао је звање ПЛАНИНАР-ТРАНСВЕРАЗАЦ, те бронзану значку 3. степена и право да користи печат планинара-трансверзалца. За обиђених 20 трансверзала (укључујући две републичке) добијала се бронзана значка 2. степена, а за 30 трансверзала (три републичке) добијала се бронзана значка 1. степена. За обилазак 50 трансверзала добијала се сребрна значка, а за 100 трансверзала златна. Ово је значило да је у питању искусан планинар који је темељно и систематски упознао целу , “велику” Југославију. Колико је познато, до распада СФРЈ златну значку је освојило само око 20 планинар, а сребрну значку 65 планинара.
НАШИ ТРАНСВЕРЗАЛЦИ
ПСД Железничар, Нови Сад има више од двадесет чланова којима систематски обиласци планинарских трансверзала чине посебно задовољство.
Неки од њих су звање «трансверзалац» добили у старој, великој Југославији, пре 1990. године. Пошто је њихов статус регулисан и ми их назовимо ТРАНСВЕРЗАЛЦИ, а остали, назваћемо их “НОВИ ТРАНСВЕРЗАЛЦИ“ још увек немају регуписан статус.
ТРАНСВЕРЗАЛЦИ
Наши ТРАНСВЕРЗАЛЦИ су се за добијена звања поштено презнојавали. Из ПСД „Железничар“ Нови Сад
-Бронзану значку 3. степена (10 трансверзала) имају Попара Лазар и Нинков Славуј
-Бронзану значку 2. степена (20 трансверзала) имају Бунчић Милан (данас члан друштва ГСП-Нови Сад), Алексић Драган-Врабац, Микалачки Ђорђе, и Аџић Јелисавета
-Бронзану значку 1. степена (30 трансвезала) има Ратковић Смиљка.
-Сребрну значку (50 трансверзала) имају Дамјановић Нада, Дамјановић Александар и Обрадовић Милорад
Тачније, Аџић Јелисавета је обишла 30 трансверзала, али то није озваничила због распада СФРЈ. Нада и Александар Дамјановић су после добијања сребрне значке обишли још 17, (укупно 67) планинарских трансверзала у „великој“ Југославији. Александар је у једном периоду био и председник Комисије за трансверзале Планинарског савеза Србије. Наставио је са обиласцима трансверзала у Србији, тако да сада има преко 70, па није нескромно истаћи да је постао квалификован за питања везана за планинарске трансверзале. Матијевић Каталин са 20 пређених трансвезала
ИНИЦИЈАТОР
Када смо почели са обиласком трансверзала, добро смо запамтили.
Нову 1976.годину чекали смо у хотелу Лав код Сплита у организацији “Војводинатуриста“ из Новог Сада. Водич је била Ковачевић Звонка, па је и Рада, тада њен супруг, пошао. Било му је досадно да три дана проведе у хотелу и око њега. Предложио је да се оде до превоја Малачка који је контролна тачка трансверзале По планинама Хрватске. Прихватање позива познатог планинара, а старог познаника Раде Ковачевића, значило је инфекцију која се претворила у праву епидемију која и данас траје. Или: захваљујући Ради, Нада и Александар Дамјановић су планинари –трансверзалци са освојеним сребрним значкама. Да не би рата, вероватно би до сада имали и златну.
КЛУБ ТРАНСВЕРЗАЛАЦА
Поред трансверзалаца који су обилазили трансверзале широм, велике СФР Југославије и за то имају одговарајуће значке и дипломе, а понеки и своје печaте, данас у Железничару, Нови Сад постоји група љубитеља трансверзала који обилазе двадесетак постојећих трансверзала у Србији. Да се те акције не би одвијале стихијски, без контроле, 2002. године је при ПСД Железничар Нови Сад основан „Клуб трансверзалаца“. До сада су чланови Клуба:
- Фераринов Павле
- Ћирић Драган
- Ћирић Милица
- Пивнички-Вујичић Александра
- Вујичић Владимир
- Халас Ђура
- Маринчић Олга
- Дурман Катарина
- Нинков Олга
- Киждобрански Миливој
- Сабадка Валерија
- Сабадка Мирко
- Марковић Ратомир
- Суџум Бошко
- Попара Лазар
- Маличевић Миливој
- Томец Владислав
- Обрадовић Милорад
- Настасић Миливој
- Вит Снежана
- Микалачки Ђорђе
- Јан Ото
- Цветановски Манојло
- Дамјановић Александар
- Дамјановић Нада
Многи су до сада прешли по 5 до 10 трансверзала, а и даље се труде да тај број обилазака трансверзала повећају. С друге стране у клубу има и транверзалаца који су раније прешли 20, 30, па и 70 трансвезала. Зато би било добро да се звање трасверзалац поново озваничи. Можда је друштво Железничар, језгро и подстицај љубитеља лепота које пружа планина за стварање нове генерације трансверзалаца у Србији,
СА СЛОВЕНАЧКЕ ТРАНСВЕРЗАЛЕ
Када смо обилазили највишу, најдужу и најозбиљнију планинарску трансверзалу у СФРЈ, Словенску планинску трансверзалу од Марибора до Копра, више од месец дана смо провели на падинама и врховима Похорја, Савињских, Камнишких и Јулијских Алпа – на свим значајнијим планинским врховима и местима од Похорја преко Триглава (2863 м) до Анкарана на обали мора (0 м). Време утрошено на одласке у ово царство мира и планинских лепота знатно је дуже, јер је стаза обилажена етапно. Нисмо рачунали, али нам је ова трансверзала сигурно прогутала више од 20 викенда! Увек је то било тешко, скупо, али и велико задовољство. Путовали смо у већим и мањим групама. Кад смо се враћали, већ у возу, аутобусу или колима планирали смо следећи одлазак. Баш зато смо трансверзалу прешли релативно брзо за обилазнике са наших простора, од 14.08.1980. до 17.07.1983. године. Иначе, ако се прелази у цугу, потребно је око месец дана свакодневног пешачења, јер је дугачка преко 320 километара, а висинску разлику нисмо рачунали. Колико је то, боље се схвата ако се зна да ова трансверзала има 78 контролних тачака које су за обилазнике обавезне. Највиша контролна тачка је Триглав 2863 м., а најнижа Анкаран на обали мора. Између њих се стаза непрекидно диже и спушта.
На тако дугој стази било је разних згода и незгода. Многих се сећамо, али се све не могу описати. Избор је пао на следеће:
НАШ ПРВИ ИЗЛЕТ СА ЖЕЛЕЗНИЧАРОМ
У лето 1980. године шетајући Новим Садом приметили смо плакату која најављује излет на Триглав. Учланили смо се у новосадски Железничар, друштво у чијој је организацији био излет. И, кренусмо.
Иако смо и раније боравили у Јулијским Алпима, први излет са новим друштвом је нарочито добро запамћен. Ишли смо преко Рудног поља, Водникове коче и Планике (2404 м). Ту смо преноћили или се бар трудили да дремнемо. Дом је био препун. Спавало се на и под столовима, на столицама – како је и где ко стигао.
Сутрадан, 15.8.1980.године, кренули смо на врх Триглава. Време је било лепо, августовско. Кад је почео прави успон планинари су били у колони по један. Стаза је врло уска, а са обе стране су амбиси. Мора се ићи опрезно. Они који су ишли низбрдо пропуштали су оне који иду у смеру врха, узбрдо. На врху, платоу од десетак квадратних метара је Аљажев столп, лимени стуб са купастом капом. Добро је причвршћен сајлама. У противном би га прво невреме уништило. Ту се окупљају они који су до врха стигли. Било је и батина. Примењиван је обичај да свако ко је први пут на тој висини (2863 метра) предвострученим ужетом по туру буде крштен. Неки егзекутори су били благи. Други су за мој укус превише озбиљно схватали своју дужност и већ уморне новајлије претукли. Срећом, нисам била у тој категорији.
Боравак на врху свако жели да продужи и као са тронa посматра камено царство. Ипак се мора доле и то уз максималну опрезност.
Спустили смо се до Планике, па преко Преходавца, Триглавских језера и Планинице (дом је касније изгорео) стигли до слапа Савице, (изворишта Саве Бохињке) и Бохињског језера. Уследио је одлазак до железничке станице у Бохињској Бистрици и пут кући где смо стигли пуни утисака. Задовољство излетом и захвалност учинили су да смо и данас чланови истог друштва. Умало да заборавим. За тај излет и наше задовољство њиме, најзаслужнији је Јоца Радош који је био организатор и вођа пута. Он је излет плакатирао. Хвала му.
У МАРИБОРСКОМ ГОРЈУ
У неком планинарском дому испод Триглава купили смо дневник Словеначке трансверзале. У њему је неколико печата чекало скоро годину дана да им се број повећа. То се догодило 10-15.јула 1981.године. Повелика група “железничара“ је од Новог Сада до Марибора путовала железницом. Пешке се ишло од подножја, а онда су се на валовитом Похорју ређали врхови и смењивали домови: Мариборска коча на 1080м (прво ноћење код Францке), Рушка коча, Коча на песку (ноћење), Рибнишка коча, Дом под великом Копом, коча под Крежмарјевим врхом (ноћење), Поштарски дом под Плешивцем, дом на Уршљој гори (ноћење), Андрејев дом на Слемену, Коча на Смрековцу, Коча на Локи(ноћење), Велика Радуха (2962м), коча на Радухи. Уршљој гори смо дали ружно име Ушљивица, јер нам је успон био предугачак и стрм, а и лакше смо га тако изговарали. Списак учесника није сачуван, али смо се сетили Славице Перић, активне планинарке по којој смо стази здравља на Поповици дали име, тата-Браде, Анкице и Драгана Малиновића, Жике Петровића (сада домаћина у дому на Поповици), Драгана Алексића-Врабца…били су и Александар и Нада Дамјановић.
ПРЕНОЋИШТЕ НА СТАЗИ
Предходну етапу Словеначке трансверзале смо завршили успоном на Велику Радуху (2062м) и обиласком њене околине. Следећи пут је требало да Ибоља Џигурски-Нађ из “Поштара“ (једно време и наш члан) и нас троје из “Железничара“ ( Драган Алексић – Врабац, Аца и Нада Дамјановић) кренемо од места Роговилец које се налази на путу према Логарској долинии и да нам прва контролна тачка буде Коцбеков дом на Корошици. Међутим, у литератури смо пронашли другу, учинило нам се бољу могућност да до тог дома стигнемо. Кренули смо тим другим путем 16.08. 1982.године.Путујући колима кроз Славонију набрали смо пурењака и пре поласка на успон пекли их и јели. Онда смо кренули: Аца да остави кола у Језерском (где ћемо се кроз 2 дана спустити), некако се пребаци до Камника и сутра нам се придружи у дому на Камнишком седлу. Ми кретосмо маркираном стазом ка Коцбековом дому. Рачунали смо, стићи ћемо у дом до 7сати (19 часова). Али, нама није ишло све по плану. Стара маркација се скоро није ни видела, јер је било доста сече шуме, па смо је често тражили. Успут смо се сладили мирисним, руменим малинама, а онда је Ибољу заболео стомак. Ишла је споро, а ни ја нисам била много бржа.
Изашли смо из шуме. Знали смо да нам до дома није много преостало. Маркација се и пре мрака слабо видела. Како даље, кад постоји могућност да у мраку залутамо?! Одлучисмо: наћи ћемо неко место и заноћити. Нисмо имали избора, мада смо били без нарочито топле одеће и врећа.
Ибољу стависмо у средину. Оградисмо се ранчевима да буде топлије. Заспах. Ускоро, видим: на 2-3 метра од мене, нешто се креће. Непрегох се и у мраку разазнадох Врабца који ради фискултуру. Загрева се, хладно му је. Покушали смо да запалимо ватру ватом и сланином, јер хартије нисмо имали. Влажна клека није горела, а суве није било.
Онда су се навукли облаци. Мрак је постао гушћи. Само га је повремено прекидало севање муња. Уплашени грмљавином узнемирили су се гамсови – дивокозе које су јурећи суседним сипаром повећавале буку. Изгледало је као да руше планину.
Свануло је. Јутро је било ведро, мирно и пријатно. Устасмо, и на наше изненађење, само десетак метара од нашег коначишта нађосно извор. Умисмо се и кретосмо. Већ у седам сати смо били на циљу, у Коцбековом дому.
Одморили смо се лежећи на клупама да исправимо леђа, јер смо у дому били сами, па кренули даље каменитим пределом са бројним врховима: Ојстрица (2349 м), Скута (2532 м)…
Стигли смо до дома на Камнишком седлу пре Аце. Кад је дошао, између осталог нас запита да ли смо до седам сати стигли у дом. Одговорисмо потврдно, али и додасмо: Да, али јутрос у седам! Планираном стазом смо наставили сви заједно.
КЛИНОВИ И САЈЛЕ
На деоници Словеначке трансверзале на Савињским Алпима од Камнишког седла до Језерског било је и напорно и забавно. Маркирана стаза се пење уз Турску гору. Ту сам се први пут срела са клиновима и сајлама. Поглед одозго је изузетно леп, прелеп и нестваран, а амбиси уливаји страхопоштовање. Са неверицом сам бацала поглед час на једну, час на другу страну. Било ми је невероватно у каквом сам се пределу нашла, а још невероватније шта сам све савладала. После незнатног спуштања са Турског седла улази се у долину Кришке поди. Ту сам се осећала као у кутији од камена са плавим, небеским поклопцем који се ослања на стубове – планинске врхове. Одозго, са Турског седла, тај део изгледа раван, али кад му се приђе није безазлен. Као да је поплочан огромним каменицама око којих избија зеленило. Баш оно прави проблеме, јер скрива процепе у које нога лако може да пропадне и непажљивима створи велике проблеме. Зато се хода споро, зихерашки, са доста напора. Пошто је подне одавно прошло, нас две, Ибоја и ја смо због умора успориле. Њих двојица, Врабац и Аца одоше напред. На превоју, на који се стиже пењући се из Кришки поди, су нас чекали. На довикивана питања шта се види нису одговарали. Очекивале смо да даље настаје зараван на којој ћемо се одморити и са које ћемо угледати Цојзов дом. Међутим, имале смо шта да видимо. На другој страни је била стрма, потпуно глатка стена. Требало је да је такву савладамо у дужини од скоро сто метара. (оно уз Турску гору је кратко у односу на ово). Од наше реакције су Аца и Драган стрепели. Међутим, кад сам угледала сајле и клинове, ја сам се обрадовала. Држећи се за сајлу, окренута ка стени, у рикверц сам се за тили час стрмекнула низ стену. Аца је био забезекнут. Ја сам му демонстрирала да се не плашим кад део одговорности и терета поверим рукама и тако растеретим колена. А где се то може боље постићи него тамо где су сајле и клинови?!
У ЦОЈЗОВОЈ КОЧИ
Кретање је успоравало и августовско сунце које на висинама тако пржи да стене просто пеку. Ипак смо тога дана успешно савладали планирану деоницу од Камнишког седла до Цојзове коче где је предвиђено ноћење.
Стигли смо на време, пре мрака. Сви из групе су одмах отишли у трпезарију и заузели места близу прозора да посматрају околину док чекају наручено освежење.
Ја остадох напољу. Скидох гозјерице и стојећи на једној, ставих другу ногу под млаз ледене чесменске воде. Међутим, кад сам желела да је протрљам рукама, посрнух. И при другом покушају се исто поновило. Због умора, губила сам равнотежу. Аца је кроз прозор гледао и смејао ми се. Не за дуго. Један Словенац ми је пришао и рекао да се држим за чесму. Он ми је опрао једну, па другу ногу. Увече смо спојили столове његовог и мог друштва и уз вино певали до дубоко у ноћ.
ВРАБАЦ ЈЕ ПОЛЕТЕО
Спавали смо сви у једној, више креветној соби. Било је и кревета на спрат. Горњи су припали Врапцу и мени (Н.Д.). Због умора и седељке смо брзо и чврсто заспали. Одједном, у сред ноћи, пробуди нас једно јако “буп”, а онда више слабијих. Ослушнусмо, па схватисмо. Врабац је заборавио да је на спрату, па је у намери да изађе рад себе, пао са кревета, а онда због мркле ноћи у соби кренуо на излаз, ка прозору уместо ка вратима. Дадосмо му батеријску лампу и све се добро заврши. После смо говорили да је Врабац, као свака птица, хтео да излети кроз прозор.
ЛАВИНЕ
Сутрадан смо наставили пешачење. Ређали су се: Гринтавец – каменити горостас (2558м), па Кочна (2540 м) – кажу пуна гвожђа које привлачи громове и до које се неколико метара провлачи четвороношке кроз отвор у стени толико узан да се кад-кад ранац мора скинути, па гурати или вући … Кроз пролаз између та два врха, низ сипар, стигли смо до прелепе и веома уредне Чешке коче на 1543м. После неколико година смо чули да је тај дом страдао. Однела га је лавина. Упркос лавинама и у планини и у животу наше успомене на дивне пределе и дружење су до данас остале нетакнуте
ПО КАФУ У АУСТРИЈУ
Кад смо сишли у Језерско, чекала су нас кола која је ту Аца довезо. Решисмо да се одвеземо до само неколико километара удаљене границе, па пешке пређемо до ресторана у Аустрији и купимо по килограм кафе (колико је било дозвољено). А, и то је у време несташице кафе.
Пошто Врабац није понео пасош, није могао “преко”, али смо питали цариника да и њему донесемо следовање. Одобрио је.
После мање од пола сата смо се вратили и изненадили цариника што немамо више од 4 килограма кафе. У разговору, рече да одем помово. Одосмо поново у Аустрију, али кафе више нису имали. (Ово је наведено као сведочанство у каквом смо све времену планинарили и да се види да нам ни раније није било лако.)
ГРУПА ЈЕ ОТИШЛА
Августа 1981.године, највиши део Словеначке трансверзале обилазила је група од око тридесетак Новосадских железничара.
Од Крањске горе у коју смо стигли возом, до Вршича смо се пребацили пешке или комбијем – како је ко хтео. Одатле смо кренули ка Доличу с намером да се прво попнемо на Разор (2601м) и Присојник (2547 м).
Знајући, да ако се нађем на зачељу, остајем ту током целог излета, са Вршича сам пошла кад и Драган Малиновић, Милан Бунчић и Драган Алексић – Врабац. У стопу сам их пратила, иако је било и леда (августа?!). Међутим, група, са Ацом који је био вођа пута, никако није стизала. Схватила сам да нећу издржати диктирани темпо момака у пуној, надпросечној кондицији. Да им ускратим оно што они могу не би било праведно, а да стигнем групу која је, било нам је јасно, скратила пут изостављањем Разора и Присојника, сама нисам могла. Донела сам одлуку и вратила се на Вршич, па преко Крањске Горе правац кући. Тако сам у понедељак стигла на посао, иако сам узела слободан дан. То сам учинила зато што сам спознала да пењање на високе планине и савлађивање тешких успона свако мора одрадити сам – суочен са истином о самом себи. Касније сам чула да је група на челу са вођом била у недоумици. Двогледом су нас пратили, али је увек фалио четврти члан. На тако великој удаљености нису могли да нас разликују и одреде ко недостаје, нити су били начисто шта се догодило све док им се моји пајташи нису прикључили. Из овога се могу извући две поуке: не крећите са онима којима нисте дорасли, а вођа пута нек не мења план током излета, ако група није на окупу.
СА УСПОНА НА ШПИЧКУ
24.јула 1982.године били смо у Словенији нас троје: Нада Дамјановић, Драган Алексић -Врабац и ја (Аца Дамјановић). Од Ерјачеве коче на Вршичу (1515м) пењемо се ка западу, према дому који се зове Заветишче под Шпичком (2050м), испод Јаловца. Успон је доста стрм. Савлађује се бројним серпетинама. Растиње је ниско, жбунасто, па је видљивост добра. И коча (дом) се стално види, али јој се веома споро примичемо. Нада је заостала. У једном моменту, када смо стали да мало предахнемо, позвала нас је, сустигла, па рече: «Јасно ми је зашто вас двојица журите до Шпичке. Само, ја нисам себи јасна. Зашто се мучим кад сем слова Ш све остало имам?! »Одговор: Дом – заветишче под Шпичком је контролна тачка Словеначке трансверзале.
ТРАНСВЕРЗАЛА БИТОВЊА – ПОГОРЕЛИЦА – ВРАНИЦА
У годишњем плану ПСД Железничара из Новог Сада је стајало да се на планински пут (трансверзалу) Битовња-Погорелица-Враница иде предпоследњег викенда јула 1990. године и да је водич Нада Дамјановић. Припремала сам се проучавајући карте терена, опис стазе у трансверзалном дневнику и ред вожње. Кад сам акцију најавила није било превише заинтересованих. Сећам се Косовке Штикавац, Мире Николић, Ержике Аџић, Дејана Бодироге, Ђуре Млађена. Стицајем околности Аца је службено путовао у Подгорицу (онда Титоград). Смислио је да нам се у суботу до 10 сати прикључи на железничкој станици у Сарајеву. Али, до тог времена није дошао, а наш аутобус је кретао за Крешево. Сви су се узнемирили вероватно мислећи да нисам довољно добар водич и да не знам где треба ићи, али су послушно ушли у аутобус.
Од Крешева смо освајали једну по једну контролну тачку трансверзале:Крешево-Инач-Лопата-Требац-Битовња, са доста згода и незгода. Оно што је било врло забавно је камионет крешевских ловаца који су носили материјал на локацију на којој су намеравали нешто да граде (чини ми се – појилиште за дивљач). Кад су нас сустигли негде између Лопате и Требца, упитали смо их за пут, пошто маркација ни ту ни касније није била најбоља, предложише да нас превезу до свог одредишта, па да нам после објасне куд даље да идемо. Прихватили смо и укрцали се у отворени двотонац. Тресао нас је и цимао по излоканом путу. Кад га је напустио и кренуо беспућем, морали смо се придржавати да неко не испадне. Уз много смеха, шала и Косовкину песму – надвикујући буку, неко је поменуо да Аца није стигао. Сви су почели да ме задиркују због губитка мужа.
Кад су нас искиповали, кретосмо травнатом, заталасаном висоравни без пута и ознака. Стигосмо и до шуме. На свакој раскрсници смо се распорађивали у стрелце и тражили маркацију која се само местимично назирала. Ипак смо на време, пре мрака стигли до планиране контролне тачке, планинарског дома Погорелица, где смо преноћили.
Ујутру смо устали и почели са припремама за наставак туре преко Смиљеве косе (1872 м), највишег врха на планини Зец, до Прокошког језера (1630 м) и Фојнице. Пред домом је била чесма. Пођох на умивање и одједном ми се учини да видим фатаморгану – да ми се привиђа Аца. Није било забуне. То је био он. Сви га сколетеше да прича шта му се десило.
Пошто је закаснио на аутобус, у Крешево је стигао који сат после нас. Кренуо је нашим стазама. У сусрет му је долазио камионет. Зауставио га је да пита да ли су видели групу планинара. Било им је јасно ко је, па су му рекли да цела средња Босна зна да је једна жена изгубила мужа и да је он тај. Било му је лакше кад је сазнао да иде за нама. Надао се да ће нас стићи. Међутим, лоша маркација и спуштање мрака приморали су га да заноћи и смрзава се целе ноћи, јер сем кишне кабанице није имао ни виндјакну. Ноћио је и смрзавао се испод једног дрвета. Ујутру је поранио и, како већ рекох, стигао до Погорелице на време. Сачекали смо да се одмори од лоше проведене и хладне ноћи и даље кренули видно расположенији.Све се на крају лепо завршило. Група је комплетирана, а трасверзала препешачена. Није било разлога да не уживамо у терену којим смо пролазили – у ливадама, шумама и прелепом Прокошком језеру до кога смо стигли. Бројне бачије у којима лети бораве сточари са стадима повећаваји живописност. Очарали су нас врхови Вранице по ободу језера, Лоћика и Надкрстац (2112 м) који нису били у плану за обилазак, али и живописно месташце Фојница са самостаном.
Цео излет је потпуно успео, а због непредвиђених и неуобичајених догађаја сви га још увек памтимо
КАТЕ
Многе од значајнијих локалитета на терену којим пролази планинарска трансверзала њихови оснивачи означавају као контролне тачке (КТ) на којима обилазник у трансверзалну књижицу отискује печат или се ту фотографише. Тако доказује свој боравак на трансверзали и свим контролним тачкама. Популарно, ове се ознаке скраћено изговарају као КА-ТЕ. То се допало начем дугогодишњем возачу Милету Векићу који је видевши крај пута ознаке неке трансверзале коју нисмо обилазили рекао: «Нисте фер. Ову КАТУ сте оставили на цедилу.»
ДА ЛИ ЋЕ МОСТ ИЗДЖАТИ
После обиласка Врела Уне кренули смо мањим – бусом који је возио Миле неким споредним путем, туцаником ка Мартин Броду. Пут је био веома узан: лево на истом нивоу као и пут – Уна, а десно стење и грање. Да би се стење видело, Врабац-Драган Алексић је кроз прозор ломио грање.
Онда смо стигли до моста, преко кога је требало да пређемо на леву обалу реке. А, јачина дрвеног моста није уливала ни мало поверења. Напротив. Зато Миле предложи да сви изађу, а он ће сам преко. Погледах га. Био је забринут, па реших да са њим останем у аутобусу, јер како сам му рекла “…мој живот није вреднији од твога“. Би му мило, а и све се добро заврши.
Сад је требало да аутобус прође испод пруге, а висина подвожњака је била тако мала да је постојао ризик да кров запне. Са много вештине и ово је Миле савладао.
Касније смо овај део путовања звали “Мартинбродска авантура“ и описивали га : “… ко год жели узбуђење у Мартин Брод нека крене…“
Аутобус је био пун, али се свих имена не сећамо. Поред већ поменутог Алексић Драгана-Врабца, били су: + Драган Вујаковић, Милорад Обрадовић, Предраг Ацкета, Смиља Ратковић, Шанта Маргита, Радмила Лукић, Марија Кормањош, Љубица Пушкаров, Личанка??, Вера Пинтер, Зора Мошорински, Аца и Нада Дамјановић. Са Железничарима је била и Зора Цветковић из Лознице.
БЕЗ ПАНИКЕ МОЛИМ!
На том истом излету, при обиласку Западне Босне 1989.г.???, после Плитвичких језера и врхова Пљешивице, Клековаче и Осјеченице следио нам је успон на Грмеч. Али, напустило нас је лепо време. Већ од јутра маглу су сменили ниски, кишни облаци. Сипила је киша. Многи су већ били уморни или сити пентрања по врлетима. Предлагали су да не крећемо на врх. Аца је искористио свој ауторитет успешног водича, па повећа група крете уз камењар са много растиња, без праве стазе. Ал, не лези враже. Киша је постајала све јача. У једном моменту Вера Пинтер предложи да се вратимо. Група око ње се поче колебати. Тог момента ми сину кроз главу мисао да се фотографија на врху Грмеча бодује са 10 поена у трансверзали По планинама БиХ, (а ускоро треба да освојим златну). Зато оштро одговорих Вери да ако жели иде натраг, али, без панике! Иако је саму не бисмо пустили, вредело је. Сви смо се попели на врх висок 1645 метара. Данас, кад се сетим тог догађаја, мислим да бих у оним условима и сама одустала од даљег успона да ми за добијање трансверзалне значке није био потребан врх. С друге стране – да се тад не попесмо на Грмеч ко зна да ли бисмо га икад испењали.
ТРАНСВЕРЗАЛА ТРЕСКАВИЦА- ХОЈТА-ИГМАН
Извештај са Фамос-ове трансверзале коју су из нашег Друштва обилазили: Драган Алексић-Врабац и Аца и Нада Дамјановић, јуна 1990. године је сачуван. На циљу, испред планинарског дома Храснички стан, који је власништво организатора, поднела га је Нада Дамјановић. Ево како гласи:
За педесет планинара циљ је био трансверзала Трескавица-Хојта-Игман.
Уживали три су дана од Шивоља до Храсничког Стана.
Дивили се шумама, разнобојном цвећу.
Лептирима шареним док на цвеће слећу.
Слушали су: птице, воду што жубори, ехо свога смеха што с планином ори.
Гледали су бубе, пчелице и мраве, док су хитро ходали тепихом од траве.
Науживаше се бескрајних видика, лепших него што је и најлепша слика…
Зато свим водичима од свег срца хвала. Шетња планинама свима је пријала.
СЛАВОНИЈА И ЗАГОРЈЕ 1989. ГОДИНЕ
Први је децембар 1989. године. Четири дана шетају кроз планине, од Папука, Псуња, Камника и Чева. Задовољна група смеје се и пева. У Чаковцу граду, догоди се чудо. (Радост им поквари ово време лудо). Због НС регистрације полицајац је свима затражио легитимације. Претуро је гепек. Прегледао ранце. У свима је, очигледно, посматрао странце. Било им је јасно као у по дана: Хрватска Србима поста земља страна. На наведеним планинама Милорад Обрадовић и Александар и Нада Дамјановић обилазили су трансверзале.
ИЗЛЕТ НА БИЈЕЛЕ И САМАРСКЕ СТИЈЕНЕ
О Горском Котару смо доста слушали, који пут кроз њега пропутовали и знали да је леп. Међутим, после тродневног пешачења схватили смо зашто су многа места и планине тога подручја контролне тачке републичке трансверзале По планинама Хрватске. Виђена лепота далеко је премашила очекивану.
Излет је организован од 12-15. јуна 1987. године. Још увек смо били у великој Југославији. По плану се пошло у петак возом за Београд, а затим директним возом за Ријеку. У Огулину смо били у суботу рано и одмах аутобусом кренули за Бијелско, место у близини планине Клек. Уследио је успон на Клек 1150м, планину која је била у Југословенској трансверзали (YU). Око подне, после успона на Клек, превезли смо се аутобусом до Јасенка, а после два и по сата стигли смо у планинарски дом на Бијелим стијенама. Дом је као кућица из бајки, леп пријатан и удобан. Струја се добија преко ветрењаче из агрегата, а вода је у близини. Амбијент је изненађујуће леп, али нас је изненадила и брига домаћина који су на дежурство сваког викенда долазили из Загреба. Из црногоричног зеленила ка небу стреме голе, беле, стрме стене. Чини се да је све неприступачно, али уз мало сналажљивости стигли смо до врха који је на висини1332 метра. Стигли смо и до Ратковог склоништа То је дрвена барака уграђена и уклопљена у једну кречњачку поткапину (касније је изгорело). После кратког одмора у овом склоништу где је све незакључано, наставили смо до Самарских стена, које су можда још лепше и атрактивније од Бијелих. Нема великих висина, али је све неизмерно лепо. До мрака смо се вратили до Бијелих стена. Ноћили смо у дому. Сутрадан, у недељу смо кренули преко Боца, Врата и Гомирковаче на Бјелоласицу и врх Велике Капеле, Кулу високу 1534 метра. Са врха смо наставили ка Јасенку, пa аутобусом за Огулин и коначно возом преко Загреба и Београда стигли кући у Нови Сад. Овим излетом обишли смо део контролних тачака Капелског планинског пута, То су: Бијеле стене, Самарске стијене, Боце, Кула и Јаворница. На излету су били следећи планинари: Пинтер Вера, Јосимчев Владимир, Перковић Петар, Корчок Јарослав, Балаћ Мира, Унгар Тихомир, Шепаровић Оливера, Николић Савка, Јеловац Тугомир, Џигурски Мима, Дамјановић Нада, Јеловац Бранка, Тодоровић Милица, Обрадовић Милорад, Ратковић Смиљка, Аџић Јелисавета, Лукић Радмила, Нинков Славуј, Марков Смиља, Хома Никола. Ружић Мирјана, Бунчић Милан, Настасић Сека (из Сомбора) и Дамјановић Александар као вођа пута и водич. Укупно је било 24 учесника који су за пут користили Р-3 карту, карту за бесплатну вожњу.
ПОНЕСИ ШТА МОЖЕШ, КОЛИКО И ДОКЛЕ МОЖЕШ
Оно што још добро памтимо су на стази која доста стрмо води до дома, на успону, остављене пуне гајбе или појединачне, али пуне флаше киселе воде, пива, сокова и других напитака. На много места било је и блокова од сипорекса.
Засметала ми је та “неуредност” изузетних домаћина. У дому сам се усудила да то прокоментаришем. Одговор је био неочекиван. Пошто је дом високо, врло га је тешко снабдети свим потребштинама, а још теже је донети грађевински материјал. Зато је заведено правило: понеси шта можеш, колико можеш и докле можеш. Дакле, све виђено на стази су планинари – посетиоци понели у дом и оставили кад су се уморили. Неко други ће носити даље.
Постиђени, сутрадан смо, на повратку са Самарских стијена и сами на делу стазе носили нешто од тога терета. Пошто сам била уморна, до горе сам донела само две литре минералне воде, а ипак била похваљена!
Не знам у каквом је стању данас дом на Бијелим стијенама, ни да ли је власник ПД Кончар из Загреба, али се од њих у оно време могло много научити. (Иако им је ветрењача слушила за производњу струје, имали су чак и фрижидер! ).
КОРНАТИ
Многи, чак и добри познаваоци географије, с правом ће се запитати: шта траже планинари на Корнатима, групи острва у водама средњег Јадрана. И сами смо били изненађени кад смо први пут тамо пошли за Први мај 1986. годинe – у саставу: Нинков Славуј, Алексић Драган-Врабац, Дамјановић Нада и Александар, сви чланови ПСД Железничар, Нови Сад. Међутим, обилазак архипелага који је 1980. године проглашен за Национални парк није ни једноставан ни лак. Крајолици и панорама који су последица изузетне разуђености, специфични су и непоновљиви. Дивља лепота камена, бистро море и безброј увала – непоновљиви су. Чаробни су клифови, пећине, јаме и наравно комплетан живи свет на том, на изглед голом камењару. Корнати обилују и геоморфолошким локалитетима. Има и трагова грчке, илирске, римске и старословенске културе, али и значајних места из НОБ. Део наведенога смо видели и зато се зарекли да ћемо поново доћи.
ПЛАНИНАРИ ГРАДИТЕЉИ ПУТА
Три-четири дана брзо прођоше. Врабац је морао на посао. Напустио нас је. Нас троје седосмо у аутомобил и кретосмо на праву планину, на Велебит. Отишли смо колима до превоја Алан. Дом је био затворен, нисмо имали где да преноћимо, па смо после шетње кренули натраг. Тад је започела права авантура. Шта се догодило?
Од пута којим смо се спуштали с планине још издалека смо видели одвојак лево, ка магистрали. Кад смо му се приближили било је јасно да њиме одавно нико није пролазио. Зарастао је у коров. Аца је, у жељи да скрати пут, ипак кренуо њиме. Ускоро је и он схватио да ауто није планинар. Због каменица и излоканости пута није могао даље.
Решио је да се врати и с муком окренуо ауто. Тад се успоставило да ни узбрдо, натраг не може због великог камења и стрмине. Кола су шлајфовала. Опет је мучећи се окренуо кола, низбрдо. Како даље кад пута нема?! Бујица га је однела.
У почетку смо се смејали, задиркивали га. Убрзо смо схватили да је једини начин да се извучемо, прављење пута. Латисмо се посла. Почесмо ређати каменчине које смо кад-кад сви троје преносили или гурали, котрљали. Камен по камен, метар по метар… и пут би у стању да се пребацимо преко сувог бујичњака широког преко 10 метара.
Овај доживљај нам се урезао у сећање и поучио нас да крећемо само провереним путевима. А, Аца је после тога годинама задиркиван.Сви које је звао на излете су га питали да ли их води као радну снагу за градњу пута.
ОПЕТ НА КОРНАТИМА
У термину од 11.јула до 18. јула 1987 године пружила се прилика да одлазак на Корнате поновимо. Добили смо позив од планинарског друштва ИНА-ОКИ из Загреба да им се придружимо. Позив оснивача трансверзале по Корнатима и нама драгог познаника Жучка смо с радошћу прихватили иако смо Аца и ја већ имали значке те трансверзале.
Боравком на острву Иж обилазила се необична трансвезала «Планинарски пут Корнати» одласком на врхове многих корнатских отока, где су биле контролне тачке ове трансверзале. Најнеобичнија контролна тачка (не само на овој трансверзали), била је контролна тачка на оточићу-шкољу који се зове Тањурић, а надморска висина те коте је свега 1 м над површином мора! (Често је, а нарочито у време плиме, ова контролна тачка преливана и запљускивана таласима немирног мора!)
Да би дочарали ову јединствену трансверзалу, цитираћемо део пропагандног материјала добијеног од организатора:
«Планинарски пут Корнати» данас је познат широм наше земље. Посебно због тога што планинарско друштво ИНА-ОКИ омогућује широком кругу људи да једно од најлепших оточја Медитерана, како га иначе зову, постане не само приступачно, већ и да овде проведу део годишњег одмора….обилазак наше трансверзале дочарава све лепоте Корната»
Са двоје кола је осмочлана екипа планинара Железничара из Новог Сада, кренула на уживање у лепотама Корната и на атрактивну трансверзалу. Од Задра се прешло бродићем на острво Иж. Смештај је био у хотелу «Корињак». Сваки дан је организована тура бродом до појединих острва у архипелагу, а по пристајању пешачило се до њихових врхова по камењу и беспућу, јер су и старе стазе одавно зарасле у драчу и бодљикави коров. Успони на врхове су били и са преко 200 метара висинске разлике. Општи је утисак да је обилазак ове наизглед лаке и ниске трансверзале тежи од многих трансверзала на већим висинама. Надморска висина сваке контролне тачке је морала бити у потпуности савладана, јер се увек кретало са нуле, а голо усијано камење захтевало је доста планинарских напора. Тек, пењање на врхове од 200 –300 метара сваки пут нас је добро презнојило. Било је шале, смеха, рибе припремане на граделе, беванде … свега што доприноси добром расположењу и задовољству. Већ то је било довољно да овај излет памтимо.
На овом окрепљењу тела и душе учествовали су: Косовка Штикавац, Стеван Нешин, Марија Кормањош, Милица Миладиновић, Милорад Обрадовић, Војка Ашковић, Влада Јосимчев,и Нада и Александар Дамјановић који су и овај излет организовали.
СТИГАО ЈЕ ПАКЕТ
Током боравка на Корнатима лепо смо се дружили, не само међусобом, већ и са осталим сапутницима, углавном из Загреба. Најдражи нам је свима био представник организатора Жучко (у почетку смо мислили да му је то надимак, а не презиме. Био је плав, скоро жут!). Уз разне шале он је кад год би га неко понудио пићем из малог џепа сакоа некако театрално вадио стаклени бокалчић запремине од око 30 милилитара. Само је из њега пио.
Тај прелепи заменик чаше свима се допао. Многи су га пожелели, али је наш домаћин остао неумољив. Никоме га није дао. Разишли смо се. Стигли смо кући. Бриге свакодневнице су потиснуле жељу за поседовањем бокала.
Али, једног дана добисмо пакетић из Загреба. С нестрпљењем и радозналошћу га отворисмо. Не мало смо се изненадили: поред оверених дневника и значака трансверзале, били су ту по пропису умотани бокалчићи од танког необојеног стакла. Не један, већ цела гарнитура од 6 комада. Сваки уникатан! Не знам да ли је било веће одушевљење или изненађење. Питали смо се (као технолози-хемичари) ко ли их је произвео?!
Одговор смо добили чим смо покушали да се телефоном захвалимо пошиљаоцу. Наиме, Жучко је био запослен као стакло-дувач у лабораторији, па је бокале сам направио. И данас их чувамо и понекад користимо. Мој је, зна се, најмањи. Они нас подсећају на боравак на Корнатима, али и на доброг, врло друштвеног планинара. Чули смо, да нажалост, још увек живи само у нашим сећањима.
НА ТРАНСВЕРЗАЛИ “СЛОБОДА”
Кад обиђете скоро 70 разних трансверзала логично је да вам други, а и сами себи поставите питање: која је најлепша? И, одмах дођете у недоумицу, јер су све планине лепе – свака на свој начин, па још ако им додате језера, пећине и разне знаменитости све што видите постаје још лепше. Ипак смо се сагласили да је трансверзала Слобода, ако не најлепша сигурно најатрактивнија (а можда и најлепша!).
Контролне тачке те трансверзале су: Калиновик-Лелија, врх 2032м – Зеленгора: језера Штиринско и Орловачко и врх Брегоч, 2015м. – Товарница: Угљешин врх1858м. – Доње баре и Гусни пут – Тјентиште – Волујак, врх Бадањ 2242 м.– Трновачко језеро –Маглић, врх 2386м. – Биоч: врх Велики Витао 2396м и Велико језеро – Стабна – Плужине – Планина Пивска: Пишће и Тодоров до – Дурмитор: врх Боботов кук 2522 м.- Ледена пећина – Змиње језеро – Црно језеро – Жабљак.
Дакле, да би се добила значка трансверзале Слобода потребно је обићи 8 планина у две Републике (Босни и Црној Гори) и фотографијама доказати боравак на свакој од наведених контролних тачака.
То смо остварили одласцима у више наврата. Неке су се деонице нашле у програмима излета новосадског Железничара, а као организатори и вође Дамјановић Аца и Нада.
Обилазак Лелије-Зеленгоре-Товарнице-Тјентишта уприличен је септембара 1989.г. Уз пут смо “покупили” Брацу, планинара из Сарајева који је пошао са нама као добар познавалац тога краја.
Савладали смо успоне и веома густу клеку и по плану се нашли на Брегочу и свим осталим планираним врховима и језерима, обилазећи све контролне тачке на том делу трансверзале.
Цео крај и видици с врхова су незаборавни. Сигурно су још увек у памћењу Иље Петковића, Слободанке Пауновић, Милице Тодоровић, ???, Пере Јањатовића, ???, Радмиле Лукић, Смиље Ратковић, Браце из Сарајева, Ане Јајчанин, ???, Милорада- Миће Обрадовића, Наде Дамјановић, Драгице Радмановић, Маргите Шанта, Косовке Штикавац и Миливоја Киждобранског. Био је са нама и Драган Вујаковић који нас је десетак година касније за увек напустио. Писаних, целовитих извештаја нема. Сачуване су фотографије и сећања. Зато и дајемо само фрагменте.
ГУСНО ПУТ
Кад смо се са Доњих бара спуштали стрмом стазом ка Сухој, иако уморни, били смо веома весели. Смех је изазивала прича да је кум стазе којом идемо желео да буде пристојан, па јој је дао име Гусни пут уместо гузни, што би јој више одговарало. Многи су се добрим делом спуштали на туру, јер се за један сат савлађује пад од око 500 метара.
ВОЛУЈАК ИЛИ МАГЛИЋ
Јуна 1990. године ишли смо даље, трасом трансверзале “Слобода“ од Тјентишта преко Сухе, кроз прашуму Перућицу на Волујак (врх Бадањ), а део групе на Маглић. Групе су се нашле на Трновачком језеру.
Опет се путовало аутобусом, са смештајем опет на Тјентишту. Одатле се ишло на излете. Локални водич нам је био шумар Живко ??? из Фоче запослен у Националном парку Тјентиште. (И сад се понекад чујемо телефоном. Прошлог лета је Аца био тамо. Том приликом му је поклонио наше књиге.)
Аутобус нас је пребацио од Тјентишта до Сухе, а одатле смо кренули пешке. Али, време се покварило. Облаци су постајали све гушћи и тамнији, претећи. Број оних који су хтели на Бадањ, врх планине Волујак се смањио. Ми смо “морали”. Била нам је потребна фотографија с врха. Са Живком нас је кренуло 7-8. Срећа што је он добро познавао пут, јер се ускоро спустила магла, а онда и киша с ветром. Сачекивали смо се како се неко са зачеља не би изгубио, али смо до врха стигли. У извештају је написано: Група мили. Споро напредује. Једино се бат корака чује, ил понекад ветар заурличеи друг друга у помоћ повиче. Кабанице навукли на ранце. Подсећају на покисле јањце. Капуљаче мокра лица крију. Поцепани најлони се вију. У колони друг је иза друга. Изненада, појави се дуга… Били смо пуни среће: стигли смо на врх. По лепшем времену смо се спустили до Трновачког језера где је био други део групе – они који су ишли на Маглић (ми смо раније били на његовом врху) или они којима је и до језера било доста. Крај Трновачког језера их затекосмо. Шеткали су, фотографисали и частили се ђаконијама које су се нашле у ранчевима. И ми исто учинисмо, па група крете натраг, ка Сухој. Тад нас још једном сустиже киша, пљусак. Окупао нас је до голе коже. Верујем да би сви учесници овог излета о њему могли причати и данас. Киша је била за незаборав!
ВЕРИН БРУСХАЛТЕР
Ево о чему Денцика прича, кад год жели да дочара јак пљусак: “Кад смо стигли до аутобуса, сви који су је имали, обукоше суву одећу, па кретосмо ка Тјентишту.
Вера Пинтер седи у средини аутобуса и над пролазом у средини држи брустхалтер. Окачила га је о прст, а он се целом својом дужином сам цеди. Испод је била барица значајних димензија“.
БОС ОД ТЈЕНТИШТА ДО МАГЛИЋА И НАЗАД
Приликом одласка на Маглић, (не сећам се тачно кад је то било, али је сигурно пре 1990. године), са нама је ишао Босанац, Бранко Ћук кога је позвала Милица Миладиновић – Мица-правница. Ништа необично, рећићете. Било би тако, да тај наш водич није ишао без ципела, бос. Да, добро сте прочитали. Док су сви остали на камењу гулили гојзерице, он је скакутао без и мало проблема често се сагињући да погледа неку биљку или омирише цвет. Осим што је тачно знао где треба да гази, а да се не повреди, био је одличан познавалац биља.
ШТАК
Босанци су заиста чудни. Ћук је ишао бос, а његов земљак без једне ноге. Не знам му име, али га сви знају као Штаку. То је исти онај који је ко зна колико пута препешачио Фрушкогорски планинарски маратон. Та акција се једно време без њега није могла ни замислити. И пре неколико година, не тако давно, био нам је на Поповици драг гост, иако није кренуо на маратонске стазе.
ТОДОРОВ ДО-ПРУТАШ-ШКРКА
Ево описа “освајања” деонице Тодоров до-Пруташ-Шкрчка језера-Шарени пасови-Тодоров до.
Јула 1990. године довезли смо се до Тодоровог дола, крај појилишта. Кренули смо одмах узбрдо, серпентинама. Кад смо мислили да смо стигли на неки врх појавио се кланац. Лево у односу на долазак је био амбис, а са десне стране нам је био Пруташ. Да би стигли на врх требало је да се попнемо на окомиту стену која је захтевала кратак, али прави алпинистички захват. Савладасмо га и нађосмо се на заравни препуној цвећа. (На њу сам мислила кад сам касније пишући помињала енцијан који је ту “од сваког мора плављи…”’.) Е, само који метар више и даље налази се врх, а на њему кутија са печатом и књигом за упис (да ли су и сада тамо?). На врху нисмо били сами. Затекосмо двојицу млађих Ваљеваца који су дошли из кањона Сушице. После убичајеног дивљења неуобичајено лепим видицима, кретосмо даље, на другу страну, ка Шкрки. Ту деоницу ћу вечно памтити, али не само због лепота. Већи део своје пажње морала сам усредсредити на терен којим се хода. Наиме, то су стеновите шкрапе, пукотине, обрасле травом. Никад се не зна колико ће ти дубоко нога пропасти. Збиља ми је то све било врло заморно, па сам гласно размишљала:- Национални парк има хеликоптер, али и радио станицу. Из дома ћемо позвати хеликоптер да дође по нас. Нек кошта колико кошта. Наравно да смо се после одмора вратили пешке, али преко Шарених пасова. Било је много и брже и лакше, а ми стигосмо до Тодоровог дола задовољни што смо обишли тако леп предео и Шкрку, КТ трансверзале Слобода. И сад кад боље размислимо закључујемо, по ко зна који пут, да се за СЛОБОДУ вреди помучити. Ми смо, додуше, одабрали најтежу варијанту – Пруташ није био обавезна КТ трансверзале. Део “Слободе“ на Дурмитору је обилажен више пута, јер је Дурмитор некако постао наша планина – много је “железничара који су га маркирали, обилазили, на њему летовали. Били смо ту са Јоцом Радошем, са Мађарима, са групом у којој је био и Спира, са Лелом… Речју, лепотама тог горостаса тешко је одолети. Зато му се сви враћамо, а посебно Пера Панић који је боравећи у више наврата обишао, без претеривања, све врхове, сва језера – сваки његов кутак. Ово су сећања само са неколико трансверзала. На тим, и другим обиласцима је било много чланова нашег Друштва који нису добили звање планинар-трансверзалац, а желели су га. Да се на политичком плану није десило оно што нас је разјединило, сигурни смо да би било много више оних који би га данас имали. Мислећи на обиласке планинарских трансверзала широм Југославије Нада Дамјановић је после добијања Сребрне значке написала:
Када бих сабрала кораке које сам планини дала,
њихова дужина не би ни на екватор стала.
Када би сабрала јутарње сате које сам од сна крала,
ни банке не би могле да их плате – ја сам их планини дала…
