На северним обронцима Фрушке горе никао је манастир Раковац, одмах уз Раковачки поток. По старој легенди, записаној 1709. године у манастирском Летопису игумана Теофана, сачуваном у препису Исаије Париводског из 1767, Раковац је подигао извесни Рака, коморник Јована Бранковића, на месту где је једном приликом убио јелена. Убиство јелена схваћено је као грешан чин, због чега се коморник заклео да ће изградити манастир. Ова легенда има оправдање, имајући у виду да је у хришћанству јелен симбол жудње за Богом, самоће и чистоте монашког позива.
Поред овог и још два несигурна податка, манастир Раковац се први пут поуздано помиње у турском попису Срема 1546. године, као порески обвезник. Турски извори бележе Раковац још три пута у XVI веку истим поводом, али више података о њему потиче тек из XVIII столећа. На основу записа јеромонаха Симеона из 1656-57. године, зна се за обнову раковачких конака, који су пре били запуштени него разорени, по неким претпоставкама. По запису из 1687, Турци пале манастирску цркву и конаке, који изгоревају до темеља. У то време је турска војска, након неуспеле опсаде Беча 1683. и пораза на Мохачу 1686. године, почела да се повлачи преко Срема, палећи и пљачкајући све на шта су наишли.
Потом је Раковац, по свему судећи, неко време био ненастањен. После великог пожара, прве вести о манастиру датирају тек из 1692-93, када је игуман Теосран добио од султана Ахмеда заштитни ферман и започео обнову здања. Црква је добила покров од шиндре, а конаци су уређени. Тиме почиње успон манастира, који привлачи све више тадашњих јавних личности. Сналажљиви игуман Теофан је боравио у Русији, одакле је донео новчану помоћ, књиге за богослужење и предмете за цркву. Када су се Турци повукли из Срема, Раковац почиње да се гради много брже. Захваљујући ктиторској помоћи Никанора Димитријевића, изграђени су 1715. трпезарија и подрум.
Обрисе барокног изгледа Раковац добија дозиђивањем звоника на западној страни цркве 1735. Тада митрополит Вићентије Јовановић није даровао новац само за звоник, већ и за изградњу порушеног кубета на цркви, заједно с високом барокном капом. Унутар звоника је саграђена капела посвећена св. Николи, а живописана је под покровитељством Јосифа Јовановића из Даља 1743. године. Ту су шест година касније пренете и мошти ктитора Вићентија Јовановића. Упоредо је Раковац добијао и нове конаке. Северно крило је делом изграђеио 1736, а довршено до 1742. Дозидани су и конаци јужно и западно од цркве.
Грађени су од опеке и камена, а гравура Христифора Жефаровића из 1743. показује како су тада изгледали. Црква је добила бакарни кров захваљујући Милошу Бачлићу из Футога, братству манастира и монаху Јоаникију.
Раковцу је XVIII век донео велики напредак. Знатни новчани прилози су стигли у манастир, што се посебно одразило на украшавање здања. Донаторством монаха и сликара Амвросија Јанковића постављен је мермерни под у цркви 1763. године. Иконостас је платио митрополит Павле Ненадовић, а иконе на њему осликао Василије Остојић. Пред крај седме деценије XVIII века Амвросије Јанковић је о свом трошку украсио зидним сликама манастирску трпезарију.
На манастирском гробљу је 1751. сазидана мала капела, ктиторством Хаџи Јоаникија, за коју су минијатурни иконостас осликали Василије Остојић и Јанко Халкозовић. По облику је подсећала на црквице у Далмацији. Извештај канонске визитације спомиње и измене на конацима: срушене су старе ћелије на источној страни и уместо њих подигнут је оградни зид. Тространи облик су манастирски конаци задржали до разарања у Другом светском рату.
О Раковцу се, у списима из XIX века, сазнаје само неколико штурих података. Кров је промењен 1821. У канонској визитацији 1846. године забележен је као најсиромашнији манастир на Фрушкој гори. Само три године касније, захваљујући митрополиту Јосифу Рајачићу и раковачком архимандриту Лаврентију Грешићу, на промењеној капи кубета нацртани су српски и грб Патријаршије. Њихова имена су златном бојом исписана испод грбова.
Већа обнова манастирска уследила је тек 1913. Пред сам Први светски рат, фреске на зидовима раковачке цркве су прекривене новим декорацијама, а капа кубета је измењена заслугом тадашњег игумана Доситеја Поповића и његовог брата. С ратом је наступило и прво веће страдање манастира у XX веку. Аустроугарски војници су скинули грбове с кубета, док су звона заплењена ради војних потреба. Манастир је потпуно опљачкан. Однети су предмети из ризнице, иконе и сасуди из цркве, уљани портрети и део архива. Ни Други светски рат није донео ништа добро Раковцу. У јесен 1943. црква и звоник су минирани, јер је откривено да се у њој крила партизанска штампарија. Спаљени су кровови конака, док су библиотека и остатак архиве уништени.
По завршетку тог рата бригу о Раковцу је преузео Покрајински завод за заштиту споменика културе. Обнова почиње 1953. године. Сазидана је поново црква с покривеним кубетом. Седамдесетих година је делимично обновљено северно крило конака. Археолошким истраживањима 1986-89. откривени су темељи старе грађевине, ексцентрични у односу на тлоцрт данашње цркве. Санирани су и темељи стубова кубета, кров је препокривен, а откривене су и конзервиране слике у тамбуру кубета. Фреске на стубовима су такође конзервиране, док је под цркве поново прекривен мермерним плочама. Након конзервације шест икона, почела је 1993. обнова преостале 31 иконе и западног крила конака.
Манастирска црква, посвећена св. Кузману и Дамјану, једнокуполна је грађевина с уписаним крстом. Купола је ослоњена на лукове, које носе четири стуба квадратног пресека. Уочена је сличност између раковачке цркве, крушедолске манастирске и цркве св. Николе у Сланкамену – све су настале по узору на моравску архитектонску школу.
Први подаци о постојању зидних слика у цркви манастира Раковца забележени су у „Опису фрушкогорских манастира“ из 1753. године. Црква је у то време била „моловата сва, олтар, труло, церков и препрата, старом молерајом“. У неколико наврата је до 1900. репарирана, поправљана и мењана. Те године је окречена; по свему судећи, тада је уништен животопис с ликовима светих Кузмана и Дамјана и других светаца.
Од некадашњег фрескосликарства остали су, због пречестог разарања, само фрагменти. Сачуване су слике у калоти, тамбуру кубета и на североисточном и југоисточном ступцу. Недавним чишћењем је у куполи откривена сцена небеске литургије испод Христа, а у тамбуру кубета стојеће фигуре пророка. Претпоставља се да то сликарство потиче из XVI века, мада није истражено потпуно. Иконостас Василија Остојића, високобарокни и изузетно китњаст, уништен је у Другом светском рату и о њему постоји тек неколико архивских фотографија. На иконостасу је у пет зона било распоређено 56 икона. Данас су сачуване свега три иконе: „Јеремија“ из зоне пророка се налази у Музеју Срема у Сремској Митровици, док су фрагменти сцене „Сретење“ и „Крштење Христово“ у Галерији Матице српске у Новом Саду.
За манастир Раковац је везан низ знаменитих личности из српске историје: епископ будимски из XVII века Севастијан, епископи Вићентије Јовановић, Павле Ненадовић, Данило Јакшић, Синесије Живановић, чувени живописац Амвросије Јанковић, први сликар Косовског боја и других дела, Мојсије Путник, Живан Хајдаревић Бајац, Јосиф Шакабента, Пантелејмон Живковић и Георгије Хранислав. Сви они су живели у XVIII и XIX веку, а неки су у Раковцу и сахрањени.
Лист ДНЕВНИК, Петар Клаић
Фото: Дарко Дозет