Према предању, манастир Бешеново, чији се остаци налазе на јужном обронку Фрушке горе, уз поток Чикош, основао је српски краљ Драгутин крајем XIII века. Посвећен је св. арханђелима Михаилу и Гаврилу (8/21. новембар). Други подаци о оснивању доводе се у везу са половином XV века, кад се помиње 1467, записана на зиду као година осликавања манастирске цркве. Но, први сигуран податак о постојању манастира налази се у најстаријем турском попису Срема (1546), као и касније током XVI века.
Када је манастир Витовница код Пожаревца страдао од Турака, његови калуђери су са највреднијим литургијским предметима пребегли у манастир Бешеново. Међу тим предметима су били и Четворојеванђеље, које је 1557. оковао Кондо Вук, те сребрна чаша из 1662, дело кујунџије Луке (ове драгоцености чувају се у Музеју СПЦ у Београду). Цело XVII столеће карактеристично је по немаштини, о којој сведоче записи о одласцима бешеновачких калуђера у Русију ради прикупљања милостиње (1628, 1648, 1670, 1671). Године 1656. обновљене су келије и трпезарија.
На основу визитацијског пописа из 1753, у којем је детаљно описана манастирска црква, зна се да је грађевина зидана од опеке, али се време изградње не помиње. У истом попису говори се и о тространим манастирским конацима, за које је наведено да су на јужној страни подигнути 1730. и да су грађени опеком, док се за конаке са северне и западне стране само каже да су стари. У попису је наведен и стари иконостас, који је 1770, по свему судећи, делимично замењен иконама Василија Романовича. Он је од 1907. до 1909. замењен иконостасом за који је иконе радио Стеван Алексић, који је у истом периоду радио и зидне слике у унутрашњости цркве.
За манастирску трпезарију Алексић је сачинио монументалну историјску композицију – „Спаљивање моштију св. Саве“ (уље на платну, 1909). После Другог светског рата ова слика доспела је у Градски музеј у Вуковару, у Бауерову збирку, У време поменутог пописа манастир је имао 13 монаха и 12 породица прњавораца. Храм је био снабдевен украшеним сребрним и позлаћеним стварима, одеждама од свиле, кадифе, броката и атласа. Од књига имао је 22 српска рукописа међу којима три окована јеванђеља, 12 минеја и четири пролога, те 52 књиге руске и друге штампе. Икона је било 46. Манастир је имао покућство, бакарне и гвоздене судове и бурад за вино. Од економских зграда биле су качара, две воденице и две чесме. Што се докумената тиче, манастир је у то доба поседовао шест царских привилегија и четири „парчета“ од султана и везира.
Други важан попис (1771) сведочи о постојању високог звоника изграђеног у склопу новоподигнутог западног крила конака. Прве поуздане податке о капели у звонику, посвећеној св. Кирику и Јулити, чије су мошти чуване у овом манастиру (у кивоту начињеном 1773), пружају записи на унутрашњем и спољашњем зиду капеле из 1783. Они говоре о живописању зидова капеле које је, како се наводи у запису, извео Кузман Коларић, ктиторством Новосађанина Трифуна Јовановића, у време игумана Силвестера. Икону с представом св. Кирика и Јулите манастирује 1766. поклонио сликар Димитрије Бачевић.
У литератури се често наводи да је Кузман Коларић (Косма, како пише на капели) насликао 1786. иконостас манастирске цркве. Међутим, један објављени запис, на основу којег се ово тврђење преноси, стајао је на иконостасу манастирске цркве, али се не односи на сликарски рад на иконостасу, већ помиње да „сему кивоту молерскаго художества ктитор бист благопочтени господин Лука Кукић, житељ шанца Лаћарка“, што би значило да је у питању сликана декорација кивота у којем су чуване мошти светих мученика Кирика и његове мајке Јулите. Нзтписје из 1786, а занимљиво је и значајно да је сликар сигнатуру оставио латиничним словима: Kosman Kollarisc moller.
Иако преправљана у XIX и почетком XX века, црква манастира Бешенова задржала је у основи свој првобитни облик једнобродне грађевине рашког типа све до рушења манастира у бомбардовању 1944, а до тада су позиције торња, цркве и конака оградног зида са истока цркве остале исте, о чему сведочи неколико фотографија снимљених између 1885. и 1940. Остаци Бешенова разграђени су непосредно после рата. Манастир до данас није обновљен, али је откривена основа цркве и конака, чиме је установљено да је бешеновачка црква била крстообразне основе, правоугаоних певница и споља и изнутра, и полигоналне апсиде. Олтар је био на свод. Црква је имала само један улаз, са запада: „врата једна ораова седефом накићена“.
Током рата манастир је најпре само опљачкан. Затим су се смењивале усташке и немачке најезде, а и јединице НОВ. Зато је у неколико наврата паљен, рушен, миниран, и. коначно, 1944. бомбардован. Немачко ваздухопловство га је потпуно разорило. Манастирске старине и драгоцености разнесене су и делимично изгубљене заувек. Сачувани су делови са два иконостаса и неколико књига. Чувају се у Музеју црквене уметности у Сремској Митровици.
Лист ДНЕВНИК, Др. Светозар Дунђерски
Корисни линкови:
Манастир Бешеново