Најинтензивнији живот у манастиру Петковици вођен је крајем XVI века. Касније је, због смањивања братства, све више запуштан, да би већ на почетку XX века био посећиван само на дан славе храма. Изграђен је на југозападном делу Фрушке горе, уз поток Ремету, између села Дивоша и Шишатовца. Манастирска црква посвећена је св. Петки (14/27. октобар). Према легенди, оснивање манастира приписује се Јелени Штиљановић, удовици деспота Стефана Штиљановића, која је, наводно, ту преживела своје последње дане као монахиња. То је могло да буде у првој четвртини XVI века. Тачно време градње, међутим, није утврђено. Први пут се помиње у турском катастарском документу 1566-67, али само у вези са манастирским имањем. Запис на западном зиду наоса петкоаачке цркве говори да је живописање храма завршено 1588, за време игумана Акакија, када је изграђена и манастирска трпезарија. После тога, у скромној и тихој историји овог споменика нема много догађаја. Зна се да је крајем XVII века Синан-бег митровачки, у жељи да себи зида двор, хтео да до темеља поруши опустеле манастире Кувеждин и Петковицу, али је на молбу митрополита Пајсија одустао, под условом да му се исплаћује по 100 гроша годишње.
За време Арсенија III Чарнојевића Петковица је запуштена, па је патријарх саветовао кувеждинском игуману да је обнови.
У XVIII веку највише података о Петковици пружа опис црквене визитације из 1753, на основу којег сазнајемо да је иконостас резан 1735. ктиторством Милинка Вучковића из села Шуљма. Иконостас је уништен у Другом светском рату; сачуван је само велики резбарени крст, који се налази у цркви св. Стефана у Сремској Митровици. У истом извештају детаљно су описани црква и конаци са западне и јужне стране. Конаци западно од цркве су зидани комбинацијом камена и опеке, као и црква, а конак са јужие стране представљен је као мала зграда од дрвета и плетера, покривена тршчаним кровом. Прве промене на јужном конаку забележене су у „Опису фрушкогорских манастира“ из 1771, где се наводи да то крило чине три келије и да је сазидано од камена. У истом опису је Петковица заведена као филијала манастира Шишатовца, а тај је статус задржала и током XIX века.
Манастир је први пут обновљен 1884, у време шишатовачког игумана Амфилохија Јеремића. Двадесет година касније конаци су срушени, па је Сергије Попић, тадашњи шишатовачки игуман, затражио помоћ за њихову обнову. Но, података о обнови нема све до 1927, када је, то се једино поуздано зна, обнављана само црква. У Другом светском рату црква је поново страдала.
Петковачка црква припада типу једнокуполних грађевина с основом комбинованог уписаног крста и триконхоса. Тамбур кубета је осмостран, а апсидалних конхи четверостран. Мали звоник изграђен је над припратом. На јужном зиду су три нише, чија је конструкција изведена у форми сараценског лука, што представља необично решење. Основни архитектонски елементи петковачке цркве указују на то да је њен градитељ можда нашао узоре у архитектури цркве Лазарице.
Програм и распоред живописа, завршеног 1588, типични су за доба турске владавине. Иконографијом, прилагођеном релативно скученим површинама, достигнуто је јединство теолошке идеје. Као особеност, уочени су наглашен графицизам, понављање физиономија, претерана илустративност и неспретност у подели планова. У стилском погледу издвајају се три сликарска рукописа. Сликарство горње зоне наоса у куполи живописао је талентовани сликар, док је остале делове наоса сликао један (или можда двојица) сликара слабијег квалитета. За сликарство Петковице је речено да га „пре свега краси потреба за што живљом причом, директном комуникацијом слике са верником, као и непосредност уметничког израза која елиминише сликарске несигурности“.
После Другог светског рата бригу о манастиру (једном од првих), чија је црква била веома оштећена и склона рушењу, преузео је Покрајински завод за заштиту споменика културе у Новом Саду. Прве конзерваторске кораке Завод је предузео 1950, када је уклоњен кречни премаз са зидова олтарске апсиде, проскомидије и ђаконоикона. Радови су настављени 1952, када је скинут креч са фресака у наосу. Конзервација живописа и цркве траје од 1981. Саниран је кров над наосом и апсидама цркве, живописаним са унутрашње и делом са спољашње стране. Конак је делимично обновљен за потребе манастира и за депоновање и третман живописа који ће морати да се скине са зидова током санације.
На основу испитивања нивоа подземних вода и оштећења зидова храма, а према статичком пројекту проф. Димитријевића, приступило се 1995. статичкој санацији и дренажи цркве. То су специфични радови, који подразумевају демонтажу дела фресака. Рад екипе сликара конзерватора пратиће грађевинске радове, ради евентуалних хитних иитервенција. У манастиру су уведени струја и вода и изграђен је тврд пут.
Лист ДНЕВНИК, Др.Светозар Дунђерски
Фото: Дарко Дозет