По народном предању, Стари Јазак је основао српски деспот Јован Бранковић, млађи син деспотице Ангелине и деспота Стефана Слепог. Црквиште старог манастира, који је био посвећен Ваведењу пресвете Богородице, удаљено је око километар од данашњег манастира Јаска.
Саграђен после пропасти српске средњовековне државе, манастир се у летописима први пут помиње у XVI веку, када је, како истичу извори, у њему била развијена преписивачка делатност. Из XVII века нису сачувана сведочанства о манастиру, па се претпоставља да је запустео. Оживео је у време Велике сеобе Срба 1690, када настају бољи дани за ову фрушкогорску светињу.
Године 1705. монах Христифор је пренео из Неродимља мошти светог цара Уроша, што је било од великог значаја за даље духовно напредовање манастира. У то време Јазак ужива нарочит углед, а бројни ходочасници из Срема и других српских крајева долазе да се поклоне моштима светог цара. Мала црква и скромни конаци нису више задовољавали потребе нагло пораслог значаја манастира, па је 1736. одлучено да започне изградња простране цркве и већег броја конака.
На новој локацији, изградња цркве, звоника, западног и северног крила конака започета је за време београдско-карловачког митрополита Вићентија Јовановића и манастирског игумана Стефана Димитријевића. Уз задржавање имена Јазак, у новоизграђену цркву, коју је 7. јуна 1758. освештао митрополит Павле Ненадовић, пренет је инвентар старог манастира. Након пресељења монаха и моштију цара Уроша у нову цркву, Стари Јазак је претворен у женски манастир. Уредбом о редукцији манастира, коју је донела царица Марија Терезија 1773, монахиње су расељене, па је ненастањено здање убрзо постало рушевина.
Нови Јазак је подигнут захваљујући прилозима угледних Срба из Новог Сада, Баје, Осијека, Шида, Шашинаца и осталих места Срема. Манастирска црква, посвећена силаску Светог духа, грађена је у традиционалном стилу, наизменичном употребом камена и опеке. Градња барокног звоника испред припрате завршена је 1753.
Високоразвијен барокни иконостас, дело Димитрија Бачевића и његових помоћника Теодора Крачуна и Димитрија Поповића, рађен је између 1759. и 1769. године. За разлику од цркве Старог Јаска, за коју постоје подаци да је била живописана, унутрашњост цркве новог манастира била је само окречена све до 1899. године. Тада је игуман Сава Орловић дао да се изведе једноставна орнаментална зидна декорација, а сликар Павле Чортановић урадио је уљане зидне слике с појединим ликовима из националног и опште хришћанског светитељског пантеона.
Српском светитељском пантеону се на барокним иконостасима, као и у монументалном сликарству, постепено додељује све више и све значајније место. На иконостасима у развијенијој форми српски светитељи се први пут појављују управо на соклу иконостаса храма манастира Јаска. Да би се истакао верски и политички континуитет Пећке патријаршије и Карловачке митрополије, у такав програм укључени су и прекосавски светитељи, сремски деспоти Бранковићи, Стефан Штиљановић и архиепископ Арсеније. Свети Арсеније, први наследник светог Саве на архиепископској столици, чији лик Бачевић представља на соклу јазачке олтарске преграде, рођен је у Срему. Арадски епископ је његовом службом истакао важност и значај Срема, који је у новим условима постао седиште духовног, политичког и културног живота српског народа у Хабзбуршкој монархији.
Извори помињу многе знамените личности које се везују за манастир Јазак – од краља Драгутина, сина краља Уроша I и Јелене Анжујске, који је једно време у XIII веку владао Сремом, до Теодора Аврамовића Тицана, вође сремских сељака у Тицановој буни 1807. Сестринство манастира и добри познаваоци манастирских прилика одмах ће вам испричати и о томе ко је на Богојављење пре 130 година у цркви читао апостол, или ко су били први прњаворци и манастирски поданици и одакле су „у Јазак дојездили“.
Новосаграђени манастир је у XVIII веку поседовао царске привилегије. Њиме је између два светска рата годинама управљао архимандрит Валеријан, потоњи викарни епископ сремски из чувене породице Прибићевић. Академик Дејан Медаковић је, одређујући приоритете фрушкогорских манастира по значају, важности и улози коју су имали у духовном и световном животу Срба, Јазак сврстао на треће место, иза Крушедола и Врдника.
Као и многи други манастири Фрушке горе, Јазак је претрпео велике штете и разарања током Другог светског рата. Приликом боравка усташке војске, 79 предмета из манастира преузео је директор загребачког Музеја за умјетност и обрт Владимир Ткалчић. У лето 1942. партизани су освојили манастир, да би га приликом повлачења, 19. августа исте године, запалили. Од тог пожара страдао је само један део зграде, па су Немци касније са порушеног здања скидали цреп и грађу за своје потребе. За рушење и пустошење конака главну одговорност сноси службеник НДХ Антон Бауер, који је са усташама и Немцима систематски пљачкао манастирску имовину и однео из Јаска све вредности, сем оног што је загребачки Музеј пренео у своје депое.
После рата је манастирски комплекс био обнављан у неколико фаза, према методама актуелне конзерваторске праксе. Последњом фазом обнове завршена је конзервација манастирске цркве и статичка санација конака. Током последњих радова обновљено је и западно крило конака, како би у овом делу биле смештене библиотека, свечана трпезарија и ризница.
Лист ДНЕВНИК, Снииша Ковачевић