Манастир Фенек

Сремски манастир Фенек географски не припада Фрушкој гори, али је у историјском смислу у вези са фрушкогорским манастирима. Након пада Србије 1459, Срем је дуго био стециште одбегле српске властеле и монаштва. Црква манастира Фенека посвећена је преподобној мученици Параскеви (26. јул/8. август). Манастирски комплекс смештен је у равничарском делу доњег Срема, југозападно од Земуна, близу Саве, недалеко од села Јакова. Чине га: црква са звоником, конаци са три стране цркве и капела подигнута изван јужног конака. Према народном предању, оснивачи манастира Фенека су Стефан и Ангелина Бранковић, у другој половини XV века. Но, први запис о Фенеку, и то посредно, налазимо у минеју из 1563, који је исписао јеромонах Захарије за време фенечког игумана Саве. У XVI веку помиње се у турским дефтерима (1556-69) као манастир Земунске нахије, потом у манастирском типику (1573) и јеванђељу (1574), а у XVII столећу само два пута (1605, 1646-47), али посредно, на основу записа јеромонаха и игумана Георгија и Неофита. То нам казује да је још тада у Фенеку било преписивачке делатности. За разлику од фрушкогорских манастира, под турском влашћу остао је до 1717, а потом је под јурисдикцијом Београдске митрополије све до краја аустријске владавине (1739).

Два записа из XVIII века (1735, 1753) сведоче о старој манастирској цркви да је заиста подигнута у другој половини XV века, у духу традиције српске средњовековне архитектуре. Говоре и о конацима, братству и инвентару, као и о томе да је црква обновљена ктиторством Земунца Кузмана Болтаџије. У попису из 1771. Фенек се наводи као прилично сиромашан манастир, у којем живи 13 калуђера. Ипак, градња нове цркве почела је 1793, у време фенечког игумана Софронија Стефановића. Митрополит Стефан Стратимировић осветио је камен темељац. Стефановић је у међувремену умро, а његов наследник Викентије Ракић осветио је довршену цркву 1797, на дан њене славе. Ракић је игумановао у два маха (1796, 1813-18). Познат је и као књижевник који је исписао прву историју Фенека. У том манастиру је и умро.

На прелазу из XVIII у XIX век Фенек је поприште битних историјских догађаја. Ту су се 1788. састали кнез Алекса Ненадовић и аустријски цар Јосиф. Манастир је 1789-91. био војно складиште. У њему су 1813. месец дана боравили Карађорђе и његов син Алекса, а од слома Првог српског устанка па до 1815. студенички калуђери с моштима Стефана Првовенчаног. Забележен је и Карађорђев сусрет са протом Матејом Ненадовићем.

Црква је омалтерисана једнобродна грађевина, зидана од опеке, са полукружном апсидом на источном делу и плитким правоугаоним певничким апсидама исте висине као и наос. Осмострано кубе је изразито мало у односу на грађевину. На заладној страни је високи троспратни барокни звоник. Црква је пресведена полуобличастим сводом, а унутрашњи зидови украшени су конзолним пиластрима. Својом архитектонском композицијом припада типу барокних сакралних грађевина, честих у Војводини у XVIII веку.

Иконостас цркве манастира резао је 1798. познати новосадски дуборезац („пилтаор“) Аксентије Марковић, стваралац високог уметничког и занатског знања и вештине, мајстор иконостаса карловачке Саборне цркве, новосадских – Успенске и Алмашке, беочинске сеоске цркве, земунске Успенске, вршачке и неких цркава у русинским гркокатоличким црквеним општинама. Запис о његовом раду налази се у соклу иконостаса, а постоје и архивска документа о томе. Иконе је од 1818. до 1820. сликао син уметничког столара и дуборесца Атанасија, панчевачки сликар Петар Радосављевић, који је сликарство завршио на Бечкој академији и био познати присталица Карађорђевог устанка. Са братством манастира Фенека склопио је уговор да за суму од 350 дуката у злату изради иконе за иконостас, те да га позлати и обоји. Висок класицистички конципиран иконостас олтарских преграда са четири зоне садржао је 37 икона, данас их има 34; то је и једини Радосављевићев потписани рад. Зидне слике у унутрашњости цркве дело су земунског сликара Димитрија Петровића (1859), али су потпуно уништене током неколико разарања, нарочито у оба светска рата.

Димитрије је унук Јована, земунског ковача који је Карађорђу окивао трешњеве топове, те син познатог земунског сликара Живка Петровића.

Данашња капела св. Петке сазидана је 1800, на месту старе, ктиторством јаковачког Грка Георгија Раке и његове супруге Ане, над бунаром који је, према предању, саградила мајка Ангелина Бранковић. У народу се веровало да је бунарска вода чудотворна јер су овде почивале мошти св. Петке при њиховом преносу кроз Србију. Свети бунар и његову исцелитељску воду осветио је патријарх Калиник између 1691. и 1700, а касније и митрополити Мојсије Петровић, Викентије Јовановић и Павле Ненадовић. Зидани бунар ограђен је 1753. и покривен шиндром. У другој половини XVIII века над светом водом постојао је чардак, у чијем су се приземљу налазили стубови, изнад њих зидана просторија, а изнад ње пространи таван. На бунару се народ окупљао тражећи лека грозници, која је у овом крају била честа због близине воде и ниског терена, погодног за ширење маларије. Фенечка капела обновљена је и иконостас урађен 1846, заслугом Павла Морфија из Земуна, а нов кров од шиндре постављен је 1857.

Иконостас манастира Фенека нарочито је страдао у Првом светском рату (1914), када су аустријски војници уништили доњу зону – царске и бочне двери, и крст са врха иконостаса. При том је готово сасвим уништен и Марковићев изванредан дуборезни рад, о чијем квалитету сведоче архивске фотографије и очувани делови резбе из горњих зона иконостаса. Страдање се поновило и 1942.

Лист ДНЕВНИК, Др. Светозар Дунђерски

Поделите вест са пријатељима
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •