Манастир Дивша

Манастир се налази у близини села Визића. Посвећен је св. Николи (6/19. децембар). Чине га црква и спратни конак западно од ње. Подједнако се спомиње под два имена – Дивша и Ђипша. Према легенди, основао га је деспот Јован Бранковић крајем XV или на самом почетку XVI века. Под именом „Св. Никола“, манастир у селу Липовици забележен је први пут у турском катастарском дефтеру 1566-67. године. О њему у XVII веку нема података. Први запис о грађевинама у Дивши у XVIII веку даје опат Бонини, у извештају начињеном приликом премеравања фрушкогорских манастира 1702, у којем се каже: „у њему има неколико калуђера, који поново граде манастир и цркву“. У привилегији коју је издао аустријски цар Јосиф I, Дивша је од 1706. бележена као метох манастира Кувеждина, све до 1923, када је проглашена самосталним манастиром. У Записној књизи самог манастира из 1738. налази се податак да је те године снабдевен најпотребнијим богослужбеним књигама, по чему се закључује да је насељен и да се у њему редовно одвија живот. Ктиторством Новосађанина Петра Јовановића поправљени су 1743. манастирска црква и зграда конака јужно од ње, о чему сведочи Јовановићево писмо патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, упућено 1744.

Иконостас за обновљену цркву резао је засад непознати „пилтаор“ из Новог Сада 1751. Осликавање иконостаса завршио је 1754. Теодор Стефанов Гологлавац, данас оцењен као стваралац осредњих уметничких квалитета (у целини, он је „наиван сликар невешта и несигурна цртежа, фигура лоших пропорција, физиономија безизразних и скоро деформисаних“), али који је своје сликарство ослободио традиционалног призвука, прихвативши модерна схватања барокне концепције религиозне слике. На иконама је златну позадину заменио бојеном. На сценама у ентеријеру сликао је барокне облике намештаја и покушао да пластично прикаже одећу. Родом из околине Ваљева, Гологлавац је у истом духу радио и иконе у Србији, чак и Босни, што је од великог значаја за историју новије српске уметности.

Обимна обнова дившанске цркве и изградња манастирског конака и звоника са капелом забележене су између 1762. и 1766. Ктитор је био дившански монах познат као пустињак Матеј. О манастиру у то доба сведочи гравира Захарија Орфелина из 1722. Цркви је поново мењан изглед 1822, а нема података о другим преправкама у XIX веку. Изворна црква је једнобродна, једнокуполна, састављена из три основна дела – припрате на западу, наоса у средишњем делу, над којим се дижу купола и олтарске апсиде на источном делу. Над јужним порталом, у усеченој плиткој ниши, налази се фреска са представом св. Николе. Данашњи изглед дившанске цркве последица је честих преправки. Грађевина се састоји из два дела – првобитне цркве и касније дозидане претприпрате и звоника. Саграђена је у духу традиционалне српске архитектуре. То није репрезентативно здање ни по димензијама ни по употребљеном материјалу.

Први подаци у 20. веку говоре о калуђерима и игуманима, док се манастирске грађевине не помињу. Зна се једиио да је манастир између 1913. и 1922. био напуштен. Доласком игумана Пантелејмона Лазића крајем 1922. започета је преправка цркве, конака и економских зграда. Већ 1924. у Дивши је била школа за децу из манастирског прњавора. Учитељ је био сам Лазић. Дивша је 1933. поново изгубила статус самосталног манастира, да би га поново добила после Другог светског рата.

Манастир је 1944. миниран, па је звоник напукао са три стране у целој висини. Свод цркве је делимично срушен, иконостас демонтиран, а његови делови однети у манастир Кувеждин. Године 1950. део иконостаса је пресељен у Музеј Срема у Сремској Митровици (у Кувеждину се налази 12 икона с некадашњег дившанског иконостаса, на којима су ликови апостола). Напукли звоник, да не би пао, морао је бити срушен (1952). Обнову крова на цркви извео је 1968. Покрајински завод за заштиту споменика културе у Новом Саду. У наставку обнове установљено је даје данашња црква изворна грађевина, дограђена након обнове Пећке патријаршије (1557). Потом је 1991 -92 реконструисано кубе на цркви. Уз помоћ донаторства бачкопаланачке фабрике „Синтелон“, 1994. су завршени санација свода припрате и малтерисања унутрашњости и спољашњости цркве. Уграђени су нови прозори са заштитним решеткама. Израђен је и део камених допрозорника. У радионици Покрајинског завода сачињено је двоје нових дрвених врата за цркву, са оковом.

На основу детаљног плана комплетне реконструкције манастирске цркве, 1995. почела је израда црквеног пода са хидро и термо изолацијом. Представљени су археолошки налази старог пода, а нов је израђен од камених плоча у припрати и наосу. У оквиру унутрашњих радова, постављене су надгробне камене плоче у припрати и израђена је камена часна трпеза. Уграђени су камени допрозорници и довратници, обојени прозори, конзервиране новооткривене иконе св. Николе изнад јужног улаза у цркву. Постављене су затеге, маскиране дрвеним гредама, а црква је окречена споља и изнутра. Изграђен је тротоар од опеке око цркве и поново је постављен олук. Почело је и уређење подрума конака.

Лист ДНЕВНИК, Др. Светозар Дунђерски

Поделите вест са пријатељима
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •