Манастир Хопово

Манастир Ново Хопово подигао је крајем XV или на самом почетку XVI века владика Максим (деспот Борђе Бранковић), а први поуздан помен манастира потиче из 1541. На добро очуваној каменој плочи изнад западних врата храма уклесано је да је данашња црква, посвећена св. Николи, подигнута 1576, а ктитори су били Лацко и Мирко Јовшић, житељи Горњег Ковина (места на острву Чепел у Мађарској). У Војводини, ово је најстарији очувани натпис у камену, исписан на српскословенском језику.

Манастир је у XVI веку био најзначајнији просветни центар Срба са обе стране Дунава и Саве. Стефан Герлах Је, путујући у Цариград између 1573. и 1578, забележио да Срби у Београду немају школе, већ долазе у Хопово да уче да читају и пишу. По стотину ђака, из свих српских крајева, ту је срицало часловце и псалтире, учило арапеже и римске бројеве, чивитом и гушчијим пером исписивало китњаста слова и прве речи. Током XVII века манастир развија и негује преписивачку делатност а забележени подаци сведоче и о честим везама хоповских калуђера са Русијом и Светом Гором.

Хопово у XVI веку постаје и значајан ходочаснички центар, јер су 1555. у манастир доспеле мошти светог Теодора Тирона. У средњем веку средиште култа оаог светитеља из IV века, у целом хришћанском свету цењеног, били су Цариград и Сер. Тамо су пренете реликвије овог светитеља после турских освајања његовог родног града Евхаите. Поред моштију Теодора Тирона, манастиру су дариване и честице моштију свете Анастасије Римске. Мошти обеју светитеља похрањене су у ковчезима од ораховог дрвета са седефном инкрустацијом.

Црква Новог Хопова није цела истовремено живописана. Олтар и наос исликани су 1608. године, а 1654. фрескама је украшена припрата. Ово фрескосликарство, које је у уметничком смислу у духу светогорске традиције и ликовних схватања критских зографа, представља иајкомпактнију сликарску целину у XVII веку на просторима преко Саве и Дунава. Као друга резиденција београдско-сремских митрополита, Ново Хопово је тада одржавало врло живе везе са манастиром Хиландаром и Светом Гором. То је оставило трага у архитектури манастирске цркве и стилу фресака.

Хоповски иконостас сликао је 1776. године Теодор Крачун, један од најзначајнијих српских сликара друге половине XVIII века. Средином тог столећа у манастиру је постојала иконописачка школа, коју су водили Руси – Јов Василијевич и Василије Романович, сликари чији ће рад увелико утицати на даљи ток српског црквеног сликарства.

Зидање звоника уз хоповску цркву започео је Венцл Новак, зидар из Петроварадина, ктиторством епископа Софронија Јовановића. Иако зидан до висине трећег спрата, звоник је срушен на захтев хоповског игумана Теодора Димитријевића, који није био задовољан изгледом и димензијама звоника. Нову верзију звоника изградио је, на задовољство свих, Николаус Фацел, између 1758. и 1760. У то време, у Новом Хопову је монашке дане започео и Доситеј Обрадовић, који се, благодарећи подршци самог игумана, отиснуо у свет и ушао у дух европске културе и књижевности.

У Хопову су од 1920. до 1943. монахиње биле Рускиње. У том манастиру су нашле уточиште после Октобарске револуције, и држале га све до 1943. када је ово светилиште опустело. Поред улаза у манастирску цркву налази се гроб мајке Јекатарине, некадашње игуманије хоповске. Рускиња пореклом, Јекатарина је била блиска двору и царској породици Романових, а лично је познавала и светог Јована Кронштатског. Велики чудотворац и пророк је цару Николају прорекао пад руског царства, а Јекатарини да ће у животу имати женску лавру, што се обистинило у Хопову.

Иконостас и сама манастирска црква су у Другом светском рату тешко оштећени, а конаци из XVII и XVIII века разрушени. Опљачкана је и уништена ризница са драгоценим предметима, као и библиотека старих рукописних и штампаних књига, чије је листове, према изјавама сведока, „ветар разносио по улицама Ирига“. Нечувени вандализам погодио је монументални хоповски иконостас, сликарско дело Теодора Крачуна. Позивајући се на сведочење мештана из села Бешке, које су усташе држале на принудном раду у околини Хопова, усташе су током зиме 1941-42. скинуле већи број икона са иконостаса и њима у цркви ложиле ватру. Од 61 иконе, спаљене су 42, Том приликом уништена је и дуборезбарија, прворазредно дело примењене уметности.

Обнова Хопова трајала је више од три деценије. Захваљујући стручњацима из Покрајинског завода за заштиту споменика културе, поправљени су оштећени и изграђени срушени делови манастира. Поводом обележавања 300-годишњице Велике сеобе Срба, 1990. године, у Новом Хопову је обновљена Доситејева келија и формирана је библиотека, а предстоји и обнова хоповске ризнице.

Лист ДНЕВНИК, Синиша Ковачевић
Фото: Дарко Дозет

Поделите вест са пријатељима
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •