Оно што Малу Ремету у просторном смислу разликује од већине осталих фрушкогорских манастира јесте то што се у оквиру манастирског комплекса налази, осим цркве, једно крило конака. Смештена је на јужном, средишњем делу Фрушке горе. Уз сам манастир је типично прњаворско насеље, данас село Мала Ремета. Манастирска црква посвећена је празнику Покрову Пресвете Богородице (1/14. октобар).
Поузданих података о времену оснивања манастира нема. 0 постојању старије цркве на месту садашње казује се у извештају канонске визитације сремских манастира из 1753. Описани су камени темељи старог храма и каже се да је манастир био метох манастира Раче, да је у турско време опустошен и порушен и да се овде почетком XVIII века преселило Рачино братство. Легенда помиње да је српски краљ Драгутин изградио манастир на развалинама старе цркве еремитско-павлинског самостана (у прилог ове претпоставке иде и то да се, поред имена Ремета, помињу и називи Реметско и Реметица). Неки историчари ту традицију, забележену у једном записнику манастира Беочина, одбацују, те сматрају вероватнијим да су га на поменутим развалинама подигли монаси тог манастира.
Најраније писане податке о Малој Ремети налазимо у турским документима (буџети и темесуци) из 1546, где се спомиње као манастир Реметица. Међутим, турски дефтери јасно га раздвајају од Шишатовца и Велике Ремете тек од 1697, и то на основу дозволе српског патријарха Арсенија III Чарнојевића, који шаље пребегле монахе из манастира на Дрини да овај манастир обнове као метох беочинског. Почев од 1739, данашњу цркву градили су више од 20 година мајстори Теодор Коста и Никола Крапић, Цинцари из грчког града Ланге. Ктитор је био „почтенородни господар“ Станко Милинковић, житељ села Шуљма. Тачно 11. фебруара 1738. они су, заједно са братством манастира, склопили уговор којим је погођено да градитељи сазидају цркву „што лепше умеју и знају, за 145 дуката, брашна колико им буде потребно за време рада, за око 40 ока соли, 20 акова вина и три акова ракије, четири браза (оваца ипи свиња) и 140 ока пасуља или граха“. Поуздано се не зна да ли је нова црква подигнута на темељима претходне.
Храм Мале Ремете спада међу најлепше цркве фрушкогорских манастира, са живописним фасадама од притесаног камена и тесаних декоративних пластичних елемената. Крстообразна основа цркве понавља традиционална српсковизантијска решења. Има неуобичајено кубе, које израста директно из крова, сужавајући се према врху, са девет полукружно завршених прозорских отвора. За разлику од осталих манастира, овај фрушкогорски храм задржао је изглед средњовековног узора, без призиданог високог звоника. Барокни утицај је ову филигранску грађевину заобишао скоро у потпуности.
Првобитно су конаци, саграђени 1758. прилогом Јована Јовановића, оберлајтнанта петроварадинске регименте, окруживали цркву са две стране – северне и јужне. Но, 1896. је обновљено само јужно крило.
Унутрашњост храма по ефектности заостаје за његовом спољашњошћу, због „тешке и умртвљујуће зидне преграде“ између средњег дела цркве и припрате, нешто неправилније кружне линије основе кубета, празнине зидова и сводова без пластике, али и умерене светлости дводелних прозора и притуљених млаева са четири прозорчића на куполи. Осамљеност издвојене припрате под високим обличастим сводом не могу да умање ни три комуникациона отвора преградног зида који је повезују са наосом.
Подизање иконостаса започето је 1757, под ктиторством Ружице, жене оберлајтнанта Јовановића. На престоној икони „Јован Крститељ“ је запис из 1759. о ктитору Петру Меленици, становнику села Черевића. Иконе је вероватно радило више мајстора. Према натписима на престоним иконама утврђено је да су сликане 1757-59, „рукоју Јанка Х(алкозовића) молера Н(ово)садскога“, како се потписао на престоној икони Христа. Овај „молер Н(ово)садски“ је пореклом из Македоније, а у Новом Саду, где је и умро, први пут се спомиње у документима из 1748. Четири иконе представљају изузетну вредност у праћењу развоја српског сликарства, јер је на њима остварен склад традиционалних средњовековиих форми и тада савремених схватања религиозне слике. Сликари горњих зона иконостаса, чије је сликарство много слабијег квалитета од Халкозовићевог, за сада су непознати. У цркви нема зидног живописа.
Данас манастир поседује не тако давно откривен комадић моштију светог Ворђа Кратовца, Србина из Кратова, по занату кујунџије. Он је одбио да пређе у ислам па су га Турци спалили у Софији. Тада је имао 18 година (светац се обележава 11/24. јануара).
Изглед манастира из XVIII века није до данас битније мењан (обнове су биле 1879. и 1909/10). Мала Ремета је један од ретких манастира у Фрушкој гори којем за време Другог светског рата није страдала цр-ква. Али, спаљен је манастирски конак 1942, те је после Другог светског рата обновљен, на основу истраживања, техничке документације и под надзором Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду.
Лист ДНЕВНИК, Др Светозар Дунђерски
Фото: Дарко Дозет