Манастир Гргетег

Манастир Гргетег је, према предању, основао 1471. деспот Вук Бранковић, познатији у народним песмама као Змај Огњени Вук, у намери да ту смести свог ослепљеног оца Гргура, хиландарског монаха. По овој легенди, манастир је према очевом имену и добио назив. Гргур је, међутим, умро као отац Герман још 1459, тако да ово предање остаје непоткрепљено историјским чињеницама.

Поуздани историјски подаци наводе даје овај манастир, посвећен светом Николи, попут осталих фрушкогорских манастира, настао у такозваном предтурском добу. У време турске владавине у Срему (1521-1717) Гргетег се помиње неколико пута у пореским и катастарским књигама.

У једном од честих ратова, који су крајем XVII века вођени између Аустрије и Турске, манастир Гргетег је опустошен, а калуђери растерани. Био је напуштен све до Велике сеобе Срба 1690. године, када су га населили калуђери пребегли из Србије. Попис из 1753. сведочи да су калуђери, после страдања манастира у време Турака, брзо попунили манастирску ризницу новим предметима. Број драгоцености увећан је стварима које су 1739. донели пребегли калуђери манастира Сланци, као и иконама које су исте године пренете из београдске придворне капеле.

Барокизација манастира Гргетега, „по укусу новијех времена“, почела је зидањем западног и северног крила конака 1751-52. године. Сматра се да је нова гргетешка црква подигнута између 1766. и 1771, ктиторством митрополита Павла Ненадовића, Јована Ђорђевића и Вићентија Јовановића Видака.

За време кратког владања Јована Георгијевића тадашњом Карловачком митрополијом, сазидана је олтарска преграда и припремљена подлога за сликарске радове, односно начињење распоред иконографских тема с орнаменталном декорацијом у штуку. Под Георгијевићевим наследником, новим митрополитом Вићентијем Јовановићем Видаком, завршено је сликање иконостаса, које је 1774. братство манастира поверило тада младом уметнику Јакову Орфелину.

Радикална измена изгледа манастирског комплекса уследила је између 1899. и 1901, за време игумана Илариона Руварца. Тада је порушен иконостас Јакова Орфелина, а према пројекту Хермана Болеа подигнут је нови, за који је 1901-02. иконе сликао Урош Предић. Сликарски радови Јакова Орфелина су приликом рестаурације цркве потпуно уништени. Сачуване су само две престоне иконе, св. Николе и св. Јована. Поштујући доследно свој принцип, Боле је пројектовао и мали дрвени иконостас за звоничко-хорску капелу. Иконе за тај иконостас насликао је познати сликар и карикатуриста Пјер Крижанић (1911).

О значају манастира и угледу његових старешина сведочи и податак да је 11 гргетешких архимандрита изабрано за епископе, од којих је један, Герман Анђелић, касније именован српским патријархом. Један од настојатеља манастира Гргетега, Кирил Живковић, доцније ће, као епископ пакрачки, основати епархијску библиотеку. Некадашњи архимандрит Гргетега Јеротеј Мутибарић је спадао у ред најбољих познавалаца карловачког појања, чију је коначну редакцију дао следећи искуства својих претходника Димитрија Крестића и Дионисија Чупића. Некадашњи јерођакон манастира Гргетега, потоњи патријарх српски Герман Анђелић, са братом је Стеваном приложио знатну суму новца за подизање Карловачке гимназије. За време боравка архимандрита Илариона Руварца у Гргетегу, манастир ће лостати историјски центар, у који ће упрети погледе сви српски историчари који су се бавили историјом српског народа и Српске православне цркве.

Недаће које је донео Други светски рат нису мимоишле ниједан фрушкогорски манастир, па ни Гргетег. Војне посаде усташа и домобрана су током окупације манастиру нанеле велику материјалну штету, уништавајући његову библиотеку, архиву и остала културноисторијска и уметничка дела. Близу две хиљаде ретких старих књига и целокупна архивска грађа, сабирана од краја XVII века до ратних година, употребљаване су за потпаљивање ватре. Немачке јединице су, заједно са усташама, 22. септембра 1943. топовским гранатама гађале манастир, а потом минирале и порушиле црквени звоник. Конак је опустошен. Однети су и сва врата, прозори, подови у собама, после чега је у некадашњим паркетираним собама првог спрата набујао коров.

Оно што су минирањем и топовским гранатирањем започели усташе и Немци, са великим ентузијазмом наставили су сељаци из околних места, развлачећи здраву циглу као јефтину грађу. Иконостас Уроша Предића изрешетан је мецима комунистичке омладине, која је радила на обноаи тога краја заједно с вршњацима из Грчке. На неким иконама и данас постоје оловни меци, којима су из револвера и пушака гађани свеци, нарочито композиција „Благовести“ и лик Христа.

Обновом манастирског храма, започетом 1987, црква је грађевински санирана, а декорација у њој реконструисана. Током 1994. су обновљени и манастирски конаци. Новцем Министарства културе Србије и Епархије сремске, те године је измалтерисана и обојена фасада јужног и источног крила конака, уз обнову малтерског украса, док је касније обновљен манастирски звоник.

Лист ДНЕВНИК, Синиша Ковачевић
Фото: Дарко Дозет

Поделите вест са пријатељима
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •