Манастирски комплекс Привина (Прибина) глава, изграђен на најзападнијем делу Фрушке горе, у близини Беркасова, данас чине: црква, два крила конака и економске зграде. Манастирска црква, подигнута по узору на храм Новог Хопова, посвећена је Сабору св. Арханђела (13/26. јул). Према легенди, Привина главаје задужбина неког Прибе или Приве, основана у XII веку, а обновили су је 1496. Јован Бранковић и његов брат владика Максим. Прве сигурне податке пружају турска катастарска документа из 1566-67, на основу којих се претпоставља да је тада у оквиру манастира била дрвена црква. У XVII веку се Привина глава спомиње 1627. и 1629, поводом обнове илуминираног рукописа из XIV века, у савременој науци познатог као „Минхенски псалтир“. Патријарх Пајсије, познати књижевник и библиофил свога времена, узео је тај псалтир, поправио га, преповезао и вратио манастиру са својеручним записом. Помиње се тај рукопис и крајем века, поводом страдања манастира у Аустријско-турском рату 1688, када га је неки аустријски официр однео. Према забелешкама из „Минхенског псалтира“, закључује се да су монаси Привине главе основали манастир Ковиљ, у Бачкој, на свом имању. Опат Бонини сведочи како су, под ратним налетом, монаси Привине главе напустили свој манастир и вратили се у њега тек после Карловачког мира (1699). На основу података из извештаја црквене визитације (1753), претпоставља се да су по повратку калуђери сазидали малу цркву од јефтиног материјала. У првој половини XVIII века чињенице из манастирске историје открива Салва Дурдиа – документ добијен од аустријског генерала Ваписа, којим је Привина глава заштићена од разарања у рату против Турака (1737-1739). После Друге сеобе Срба развој манастира је успорен. Градња данашње цркве, са високим барокним звоником, почела је 1741, апи је због отежаног прикупљања новца (прилозима једног граничарског официра и неколицине трговаца из околних градова Шида, Шаренграда, Вуковара и Осијека) завршена тек 1760, када ју је осветио митрополит Павле Ненадовић. Једнокуполна грађевина са триконхалном основом састоји се од припрате, наоса и олтара. Изграђена је од опеке и обложена тесаним каменом. Украс на фасадама наликује украсу на цркви св. Николе у Новом Хопову. Угледањем на хоповску цркву, остварено је традиционално архитектонско решење, уз снажан барокни утицај. Прислоњени звоник одудара од храма масивношћу, претераним димензијама, малтерисаним површинама и пластичном архитектонском декорацијом, што је знак неке доцније рестаурације.
Зографске иконе на старом иконостасу сликао је Станоје Поповић, а иконе за нови иконостас Андреј Шалтист 1786. Новчане прилике манастирског братства су се поправиле у последњој деценији XVIII века, па је 1791. ангажовало Кузмана Коларића ради живописања унутрашњости цркве и осликавања певничких столова (ово је сликарство обновљено 1829). Иконостас припада типу вишеспратних барокних олтарских преграда са рококо резбаријом, засад непознатог дуборесца. Зидне слике Кузмана Коларића покривају олтар, певнице, куполу, наос и припрату. Све композиције рађене су светлим колоритом. Моделација покајне резбарије иконостаса спада у најбоља остварења те врсте уметничког заната код нас. Године 1792. звоник је покривен бакарним плочама, а око 1829. оправљени су конаци и црква.
Манастирске конаке чине два крила, са јужне и делимично са источне стране цркве, док је порта ограђена онижим зидовима. Зграде се састоје из приземља и спрата. Приземне просторије су на свод и служе као подрум и економске оставе, а горње (за стамбене потребе) су са засведеним ходником и одељењима четвороугаоне основе и равних таваница. Хоризонтални профилисани венац омалтерисаних фасада обележава спратну поделу, а узани плитки пиластри поред прозора спуштају се делимично до венца или се продужују до самога сокла. Између њих су полукружни или изломљени фронтони изнад прозора у неједнаком ритму, чиме је на занимљив начин разбијена монотонија зида.
Монаси Привине главе протерани су из манастира 1941. Манастир је опљачкан и већи број уметнина из ризнице и библиотеке однет је у Музеј за умјетност и обрт у Загребу, али је после рата враћен Патријаршији у Београду. Данас се део тих предмета налази у манастиру, а део у Музеју Српске православне цркве у Београду. Црква и конаци нису разарани.
После рата је бригу о манастиру преузео Покрајински завод за заштиту споменика културе у Новом Саду. Поправка цркве трајала је од 1954. до 1956. После дуже паузе, Завод је 1987, након истраживачких радова, наставио обнову манастирског комплекса. Конзервација и рестаурација иконостаса и певница настављене су 1994. на бочним дверима и дуборезним оквирима са певница. После превентивног фиксирања бојеног слоја и позлате, ојачан је носач и поправљена конструкција. Недостајући дуборез замењен је новорезаним деловима (40 одсто на дверима и око пет одсто на оквирима певница).
Са икона бочних двери уклоњени су потамнели лакови и прљавштина. Изграђено је, такође, ново крило конака.
Лист ДНЕВНИК, Др.Светозар Дунђерски