По пореклу и историјско-културној улози, Крушедол је најзначајнији фрушкогорски манастир. Основао га је владика Максим (Ђорђе) Бранковић, син деспота Стефана Слепог и Ангелине. После очеве смрти, старији син Ђорђе се убрзо повукао са деспотског положаја и око 1497. године примио монашки чин у Купинику (данас Купиново), добивши име Максим. Наследио га је 1493. млађи брат Јован, који умире доста рано (1502) као последњи српски деспот у Срему.
Максим и Ангелина, обоје у монашким ризама, са моштима светог Стефана и Јована, првобитно сахрањених у породичној црквици св. Луке у Купинову, отишли су 1507. године у Влашку, а већ 1509. вратили су се у Срем. Ангелина добија земљиште од угледне породице Јакшић, на којем подиже женски манастир у самом месту Крушедолу (данас сеоска црква, посвећена Сретењу Господњем), а њен син, тада већ архиепископ и митрополит, уз материјалну помоћ свог рођака, влашког војводе Јована Нагоја, подиже на Фрушкој гори мушки манастир Крушедол, посвећен Благовестима Пресвете Богородице. У манастиру, насталом 1509 -14, поред моштију Стефана и Јована, сахрањени су и Максим (1516) и Ангелина (1520), који су око 1523. године проглашени за светитеље.
Манастир је својевремено био седиште обновљене Сремске епархије, а њен обновитељ Максим (Бранковић) постао је њен први епископ. Када су Турци дефинитивно завладали Сремом (после 1521), Сремска епархија је, као викарна, придружена Београдској митрополији, те су се београдски митрополити у XVI и XVII веку називали и сремским. На првом српском Народноцрквеном сабору у Крушедолу 1708. донета је одлука да српски врховни митрополити под аустроугарском влашћу „имају становати у манастиру Крушедолу“. Одлуком Народно-црквеног сабора одржаног у Сремским Карловцима 1713, митрополитска резиденција премештена је у Карловце. Од тог времена се назива Карловачком митрополијом.
Током друге половине XVII века у Крушедолу „обитава 90 калуђера и 12 стараца“. За време Велике сеобе под патријархом Чарнојевићем, они са манастирским драгоценостима, међу којима су биле и мошти светих Бранковића, прелазе у Сентандреју, где остају све до 1697, када се са реликвијама враћају у Крушедол. После пораза код Петроварадина 1716, Турци су у одступању опљачкали и запалили манастир. Том приликом су изгореле и мошти светих Бранковића (у пепелу су нађени само поједини делови руку и но гу, који се и данас чувају у манастирској ризници).
Храм, чије је живописање завршено средином XVI века, тада је делимично оштећен. Целог XVIII века манастир је обнављан. Средином столећа је живописана црква, преко ранијег фрескосликарства. Сматра се да је припрату и олтар иконописао руско-украјински сликар Јов Василијевич, дворски сликар патријарха Арсенија IV Шакабенте, уз помоћ домаћих мајстора: Василија Остојића, Теодора Гологлавца, Јоакима Марковића и Амвросија Јанковића. Сликарство у наосу дело је Стефана Тенецког
За Србе преко Саве и Дунава манастир Крушедол је вековима био културни, политички и верски центар. Манастирска црква је маузолеј црквених и других знаменитих личности српске историје. Овде су сахрањена два патријарха – Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић Шакабента, вође двеју великих сеоба, као и митрополит Јован Георгијевић. Овде такође почивају: књегиња Љубица, жена кнеза Милоша Обреновића (умрла 1843. у Новом Саду), и краљ Милан Обреновић, београдски митрополит Петар Јовановић, војвода из времена мађарске буне Стеван Шупљикац, гроф Ђорђе Бранковић, те погранични официр и командант Петроварадинске тврђаве у XVIII веку, пуковник Атанасије Рашковић.
Крушедол је поседовао највреднију ризницу од свих фрушкогорских манастира. Драгоцености скупљане од његовог оснивања до XX века – иконе, слике, рукописи, окована јеванђеља, одежде, свете сасуде, разни уметнички предмети, као и покућство и стилски намештај краља Милана (рађен у париској радионици Виктора Емона) – опљачкане су током Другог светског рата. Непосредно уочи рата старешина манастира Крушедола архимандрит Сава (Петковић) је највећи део уметничких и културно-историјских драгоцености сабрао у 20 сандука и положио их у манастирску скривницу. Усташе су упале у манастир и свих 20 сандука однеле у Загреб.
Комисија загребачког Музеја за умјетност и обрт била је у манастиру од 5. до 9. септембра 1941. и преузела известан број сакралних предмета из цркве, као и уметничка дела из салона и књиге. Са крушедолског иконостаса узете су иконе Деизисног чина, а представник Државног равнатељства за понову проф. Стјепан Готвалд понео је за своју установу кристални полијелеј из цркве. Оно што је по одласку комисије загребачког музеја преостало у манастиру, уништено је и сасвим развучено током окупације.
После рата, део враћених реликвија похрањен је у Музеју Српске православне цркве, а део је изложен у обновљеној манастирској збирци. У послератној обнови, Завод за заштиту споменика културе Војводине, на основу детаљних истраживања и пројеката, обновио је цркву и конаке, конзервирао и рестаурирао зидно сликарство, иконостас, тронове и певнице.
Лист ДНЕВНИК, Снииша Ковачевић
Фото: Дарко Дозет