Црква манастира Врдника (Раванице) посвећена је празнику Вазнесења Христовог (40. дан после Ускрса), а слава јој је на Видовдан (15/28. јун). Манастир је изграђен на јужним обронцима Фрушке горе и једини је у оквиру насеља. Један је од најзначајнијих, а био је и најбогатији (1905. је поседовао 1.696 јутара земље). Сад га чине црква, три крила конака и оградни зид с источне стране, где је и улаз у порту.
Легенда вели да је основан за време сремског митрополита Серафима, још у предтурском добу (пре 1521). Но, први пут се помиње у турском попису из 1566-67. као „манастир св.Јована у близини вароши Врдника“, чије су здање монаси били приморани да напусте јер нису имали за порез Турцима. Судећи према попису из 1578, вратили су се и манастир се опет бележи као редован порески обвезник. Минеј из 1589, који је оставио монах Георгије (данас се чува у библиотеци манастира Шишатовца), казује да је манастир деловао у то време. У XVII веку помиње се неколико пута: у вези са поправком крова (1600/1), за коју монаси траже дозволу од турских власти; у вези са патријархом Пајсијем, који је 1627. у Врдник донео стару књигу „Чатовник с образи“ (у савременој науци познату као „Минхенски псалтир“) да се поправи и преповеже (патријарх ју је након тога лично вратио у манастир Привину главу 1629. и о томе оставио запис у самој књизи); последњи пут у том веку помиње се када су дошли пребегли калуђери у Великој сеоби Срба 1690. из манастира Раванице у Србији.
Раванички монаси населили су манастир Врдник 1697, доневши и мошти кнеза Лазара и раваничку ризницу. Од тада манастир Врдник називају Раваница. По доласку, монаси су затекли напуштен и разорен манастир. На том месту толико је бујала шума да је и над сводовима оштећене цркве нарасло дрвеће. Ипак, за кратко време су обновили зарушену цркву, која је била посвећена св.Јовану Претечи, и успоставили ново посвећење – Вазнесење Христово – јер су у ову цркву положили мошти и тако је повезали са Лазаревом Раваницом у Србији (вероватно отуда легенда да је Врдник задужбина кнеза Лазара). Иконостас за ову цркву радио је 1743. зограф Станоје Поповић, ктиторством раваничког игумана Стефана Зорановића.
Јужно крило манастирског конака изграђено је 1723, од камена, ктиторством „господара“ Ђуре из Врдника. Изградњу северног крила омогућио је Ненад Томић, „племенитородни господар“ из Футога. Неки Футожанин Обрад помиње се 1757. као ктитор богато изрезбареног и позлаћеног кивота за мошти кнеза Лазара. Ћелије са северне стране зидао је 1764. „мауермајстор“ Јоханес из Карловаца. На западном зиду трпезарије била је насликана (касније уништена) сцена „Косовски бој“ (према тексту на картуши, ктитор је 1776. био Новосађанин Давид Рацковић).
По попису из 1753. види се да је црква од камена назидана у знаку крста, са сводом од цигле, а покривена шиндром од храстовине. Била је окречена (значи, не живописана), а ни иконостас се не помиње. Нема сумње да је у то време манастир био сиромашан, те су врднички монаси често путовали у Русију тражећи материјалну помоћ. Но, с временом, највише захваљујући томе што су у њему биле мошти кнеза Лазара, манастир је примао све више посетилаца, а и новчана помоћ је била нешто већа.
Како се култ кнеза Лазара брзо ширио међу Србима преко Саве и Дунава, затечена црква, као место похођења великог броја ходочасника, постала је претесна, те врднички монаси 1759. траже помоћ од митрополита Павла Ненадовића за подизање нове. Исте године митрополит доноси „рис“ (нацрт) градње цркве и конака неког петроварадинског „обрст-баумајстера инжењерског“. Недостатак новца одложио је градњу, најпре до 1785, за време митрополита Мојсија Путника, када су почели припремни послови, али градња почиње тек 1801. Цркву је зидао мајстор Корнелије, Србин из Новог Сада. С обзиром на то да се зидала црква у којој је чувано тело српског кнеза-светитеља, „нису ни једнога калфу зидарског у посао унели, који није био Србин“.
Градња је трајала десет година и црква је освећена 10. јуна 1811. Мошти су пренете у цркву на Видовдан, уз присуство карловачког митрополита Стефана Стратимировића, који је на свечаност стигао у парадној кочији са запрегом од шест белих коња“. Стара црква порушена је 1813, а место часне трпезе у старој цркви обележено је каменим крстом. Од тада до данас манастир је мало измењен: приземно крило југозападног конака више не постоји; на источној страни заштитна ограда је замењена заштитним зидом, на којем је веома декоративна упазна капија; једино је барокни забат јужног крила конака претрпео измене.
Иконостас за нову цркву резао је између 1809. и 1814. чувени карловачки дуборезац Марко Вујатовић. Након тога, манастиру је поклонио један налоњ и петохлебницу. Иконе, певнице, архијерејски трон и зидне слике на сводовима цркве сликао је од 1851. до 1853. Димитрије Аврамовић, за време игумана Данила Петровића, „ктиторством добрих Срба и Хришћана“. Позлата иконостаса дело је Петра Чортановића.
Обнове цркве и конака забележене су 1885, као и 1898, после страдања у земљотресу (1893), и то залагањем двојице игумана, Емилија Бајића и Сергија Поповића, новцем из српских народних црквених фондова и оног добијеног од патријарха Георгија Бранковића.
У Другом светском рату однети су у Загреб и после рата враћени у Музеј Српске православне цркве у Београду драгоцени предмети из манастирске ризнице: хаљина кнеза Лазара и покров од црвене свиле за лице Лазарево – вез монахиње Јефимије; набедреник од свиле из XV века, везен златном жицом и свилом; велики сребрни кивот (из 1705), украшен филиграном и позлатом (дело Николе Недељковића, кујунџије из Ћипровца); сребрни, мањим делом позлаћен путир из 1692…
Ни Лазареве мошти нису поштеђене. Бежећи 1716. пред Турцима, врднички монаси били су принуђени да их склоне у Футог, где су остале до повлачења Турака из Срема. Потом, у Тицановој буни 1848. склоњене су у Кленак (остале су тамо више од три месеца). За време Другог светског рата пренете су у Саборну цркву у Београду, где су почивале све до 1989, када су на путу према Лазаревој задужбини – Раваници – краће време задржане у Врднику. Ипак, у манастиру Врднику постоји и данас један комад моштију, изложен у стакленој посуди уграђеној у сада празан стари кивот (остао је и комад Лазареве хаљине). Црква манастира Врдника је велика једнобродна грађевина, с полукружном централном апсидом на источној страни и правоугаоним певничким просторима са северне и јужне стране, над којима се диже несразмерно мало кубе без постоља. Над припратом је хорска галерија, а над западном фасадом троспратни звоник. Фасадна декорација припада класицистичком програму. На цркви је девет великих полукружних прозора и троје врата. Двосливни кров брода покривен је бибер-црепом, а капе кубета и звоника бакарним лимом.
Аврамовићеве зидне слике рађене су у духу романтизма. На своду олтарске апсиде су света Три јерарха, у куполи четири композиције анђеоских чинова, на пандантифама јеванђелисти, на своду наоса лик св. Симеона Немање, краља Милутина и Стефана Дечанског, на западном зиду хора ликови светих деспота Бранковића, на своду хора лик св. Стефана Штиљановића, а на сводовима припрате ликови светих мученица Анастасије, Екатерине и Софије. Аврамовић је о свом раду оставио запис на хору цркве. Поред њега, у доњим зонама северне и јужне певнице, сликао је и Никодим (Немања) Бркић 1939, поводом 550-годишњице Косовске битке.
Иконостас у цркви припада типу развијене олтарске преграде, која се по стилским карактеристикама убраја у прелазни облик од барока ка класицизму. Хармоничност композиције постигнута је мајсторством дуборесца Марка Вујатовића (1814). Лепотом се истичу царске двери и Богородичин трон. Иконе за овај иконостас Димитрије Аврамовић сликао је скоро четири деценије касније. На иконостасу су у три зоне распоређене 42 иконе.
У првој послератној обнови поправљен је кров цркве. Између 1987. и 1990. замењенаје кровна конструкција и постављен нови бибер-цреп. Покрајински завод за заштиту споменика културе у Новом Саду обновио је 1994. манастирску цркву. Урађени су: хоризонтална изолација; обијање малтера од опеке са целокупних фасада цркве и звоника, те поновно малтерисање и бојење; реконструкција крова звоника; опшивање свих венаца, солбаника и забатне атике бакарним лимом; малтерисање унутрашњих страна зидова; поправка пода испод столова и тронова. Урађена је и статичка санација цркве. У радионицама Завода је заштићено 11 икона са иконостаса, а 1995. су санирани сви дрвени носачи икона и дуборез.
Лист ДНЕВНИК, Светозар Дунђерски
Фото: Дарко Дозет