Кад је између 1521. и 1529. Срем потпао под турску власт, цркву посвећену светом Николи, која се налазила при извору реке Реметице, обновили су пребегли калуђери из Жиче – игуман Теофило са монасима Иларионом и Висарионом. На рушевинама старе грађевине подигнут је 1520, манастир Шишатовац. То се збило у доба вождоначелнице деспотице Јелене, удове Јована Бранковића, како се саопштава у оснивачкој повељи.
У шишатовачком поменику као ктитори се наводе деспот Стеван, син Јелене Берисављевић, и њен заповедник војске Теодор. Помињу се и игуман Теофило, проигуман Василије и јеромонаси Иларион и Висарион. Овако развијена црквена хијерархија упућује на претпоставку да је манастир сазидан и пре 1520. највероватније у другој половини XV века.
Обнављањем рушевине 1520, новоизграђена црква добија новог патрона – Богородицу. Пребегли калуђери манастира Жиче подигли су је „на подобије“ своје цркае – са два осмострана кубета над квадратним постољима и карактеристичним троугаоним забатима на бочним фасадама. Као градитељи помињу се мајстори са приморја, Јован и Гашпар, који су у исто време подигли и сличну двокуполну цркву оближњег Кувеждина. Уз касносредњовековну цркву у Шишатовцу призидан је звоник око 1742. Ктитор првобитног шишатовачког торња, који је постојао само четири деценије, био је Вук Исаковић, познати пуковник петроварадинске регименте.
Данашња велика црква са звоником, посвећена Рођењу Богородице, подигнута је 1778. Као највећи ктитор забележен је шишатовачки архимандрит Вићентије Поповић, каснији вршачки владика, а знатнији приложници били су Јован и Јосиф Монастерпија, Секула Витковић и многи други. Током XVIII века приложници и ктитори су и сами сликари. Григорије Давидовић Опшић се појављује као ктитор великог дела зидног сликарства у наосу новоподигнутог храма, што показује да је, осим угледа, стекао и значајан материјални статус. По смрти Јакова Орфелина, Опшић је постао један од најугледнијих сликара Карловачке митрополије.
Још од преноса моштију св. Стефана Штиљановића Шишатовац је постао народно стециште и стожер многих црквено-националних и културно-просветних збивања, као и место сусрета бројних значајних личности новије српске историје и културе. Манастир 1634. посећује патријарх Пајсије, који пише и „Повест св. Стефана Штиљановића“. На поклоњење моштима долазе и патријарх Максим (1666) и патријарси Арсеније III Чарнојевић (1702) и Арсеније ИВ Шакабента(1745).Током ХИХвека, у време шишатовачког архимандрита Лукијана Мушицког, у манастиру бораве Вук Караџић и Тешан Подруговић, ту саопштава песме о Првом српском устанку Филип Вишњић, а проучавају га Шафарик и Миклошић. У Шишатовцу борави и Платон Атанацковић, познијм епископ бачки.
О саборном духу шишатовачког братства сведочи и богата ризница, која се с временом увећавала како је манастир прерастао у значајно стециште ходочасника из свих крајева у којима су насељени Срби. В црквеној ризници је било предмета, књига, одежди, икона, не само из Србије и приморја, него и из Русије, Влашке, и Свете Горе. Била је веома богата и манастирска библиотека. Међу 1.442 књиге које су се између два рата налазиле у библиотеци, био је и чувени „Шишатовачки апостол“, који ће 1941. са мањим делом књига и других предмета бити пребачен у Загреб, где ће се за време окупације налазити у делоима тамошњих музеја.
Током Другог светског рата у шишатовачким конацима је била стационирана мања усташка јединица. После њеног повлачења манастир су држали партизани, који су у крипти, на западној страни цркве, имали спремиште оружја и муниције. Приликом повлачења, 16. јула 1942, партизани су запапили кровове манастирских конака.
Шишатовац је неколико пута био артиљеријска мета немачке војске и усташа. Приликом паљбе срушен је и монументални звоник. Цео манастирски комллекс је миниран 16. јула 1944. Учинила је то немачка Хипо јединица уз помоћ усташа. Експлозив је стављен испод стубова носача кубета, па је цео горњи део цркве обрушен. У цркви је том приликом већим делом био уништен иконостас и зидни живопис.
Многи предмети из фрушкогорских манастира и цркава источног Срема који су се налазили у Загребу, 1946. године су, на тражење СПЦ и заслугом Радослава М. Грујића, враћени у Патријаршију, а сачуване књиге у Патријаршијску библиотеку, међу њима и „Шишатовачки апостол“. Због своје делатности током Другог светског рата (збрињавање српских избеглица и спасавање српских светиња, међу којима и моштију кнеза Лазара, цара Уроша и Стесрана Штиљановића), комунисти ће професора Радослава М. Грујића казнити удаљењем са Универзитета и лишаеањем српске националне части.
Манастир који су током рата рушиле усташе, Немци и партизани, после рата је докрајчила комунистичка власт. Године 1951. две земљорадничке задруге су за зидање својих објеката однеле преостали грађевински материјал са порушеног манастира. У томе су им помагали и мештани околних села, највише из Лежимира. Манастирски конаци су срушени до темеља организованим омладинским радним акцијама, док су мештани потлуно уништили фреске у манастирској цркви.
Незнатна обнова шишатовачке цркве предузета је 1970 -71, када је изидан део звоника и постављена капа на овом делу цркве. Од 1991 до 1995. завршена је већина радова на статичкој санацији храма. Сазидани су нови лукови и сводови, ново кубе, кров, нове капе звоника, новоизграђени кров је покривен бакарним лимом.
Лист ДНЕВНИК, Синиша Ковачевић
Фото: Дарко Дозет