Свега пола километра од изворишта потока Шеловренца, на јужним обронцима Фрушке горе, северозападно од некадашњег прњавора Ремете, налази се манастир Велика Ремета. Према легенди, основао га је краљ Драгутин крајем XIII века. Кад је у лову пао с коња и остао трајно хром, на сабору у Дежеви 1282. добровољно је предао власт млађем брату Милутину, који му је обећао да ће његови наследиици, по стричевој смрти, преузети круну. Но, дуговечни и неограниченој власти склон брат га је преварио.
Утврђивању старости Велике Ремете није помогла ни анализа топонима. Било је покушаја да се Велика Ремета сврста у еремитски ред павлина, иако су манастири истог имена у близини Пакраца и Темишвара настали тек у XVI веку. Докази о постојању и деловању павлина на Фрушкој гори никада нису пронађени, те је овај податак о старости тек занимљивост, која потврђује да насеља и манастири на овој панонској планини још нису довољно истражени.
У званичним изворима Велика Ремета се јавља први пут под тим именом 1562. године. Као Ремета, манастир се помиње 20 година раније. Податак о поправци унутрашњег портала, из 1566, сведочи и о изгледу самог манастира. Живописана је 1568. ниша на јужној фасади цркве, а на слици је био представљен патрон храма св. Димитрије. Историчари на основу овог податка закључују да је исте године осликана читава унутрашњост храма, у којем се и данас налазе мали, али веома важни фрагменти српског фрескосликарства.
Турски судски документи Велику Ремету спомињу често током XVII века. Уочи напуштања Срема 1716, Турци су спалили манастир. Но, у истом веку, после потпуног турског повлачења, започиње процват Велике Ремете. Царска привилегија је манастиру издата 1722. године, и тада почиње његова грађевинска обнова. У то име су 1739. монаси манастира Раковице, код Београда, Великој Ремети поклонили четири престоне иконе, које су сликали руски иконописци: Спиридон Григорјев, Јован Максимов, Леонтије Стефанов и Тихон Иванов. Године 1721. у манастиру борави јеротеј Пачанин, писац „Пута у Јерусалим“, првог путописа у нашој новијој књижевности.
Даром архиепископа Вићентија Поповића саграђен је део конака северно од цркве. У наредне две године је завршено цело јужно крило, док су конаци окончани тек 1765. Изградња највишег звоника на Фрушкој гори је завршена 1735. године. Ктитор је био Андреја Андрејевић из Петроварадина са својим братом Јаковом из Бешке. Овај податак је уклесан на каменој плочи која је стајала на звонику све до 1980, када је скинута да би се слречило њено даље пропадање. У звонику је изграђена капела посвећена св. Јовану Претечи, а главни мајстор је био Немац Johanes Vilhelm. У тим масовним грађевинским радовима црква је барокизована како би се уклопила у околину звоника.
Црква у Великој Ремети има крстообразну основу, добијену правоугаоним певничким трансептом. На источној страни је централна апсида, споља тространа, док је изнутра полукружна. Над певницама се диже купола. На цркви постоји пет прозора и један улаз. Спратне зграде конака, веома масивне, дају манастиру изглед утврђења. Конаци су грађени у комбинацији камена и опеке, у духу савремених барокних монашких здања. Услед многобројних преправки, распоред прозора на зградама је различит. У трпезарији манастира6 је сачувана фреска која приказује Богородицу на престолу с малим Христом на крилу, окружену анђелима. По стилу, претпоставља се да потиче из XVII века.
Од некадашњег фрескосликарства из XVI века сачувани су само фрагменти. У ниши ђаконикона се налази „Богородица Оранта“, а у проскомидији је представа „Христос милосрђа“ са симболима јеванђелиста у угловима. У нишама на јужној и северној фасади су остаци фресака с представом св. Димитрија и Богородице.
Први познати иконостас је описан приликом канонске визитације 1753. године. На ниској олтарској прегради налазиле су се иконе различитих стилова. Помиње се крст од дрвета који је сав позлаћен. За старе иконе се каже да су замењене новим, донетим из манастира Раковице 1739. године. Биле су то иконе руских иконописаца, за које се, по записима на њима, зна да потичу из 1687.
Када се поменути опис упореди с архивским фотографијама унутрашњости великореметске цркве, наста-лим крајем XIX и почетком XX века, уочљива је промена у композицији иконостаса, настала највероватније 1850. године. На фотографијама се препознају иконе руских мајстора, али не на иконостасу, већ у припрати (Богородица и св. Три јерарха). Иконе светог Николе и светог Јована Претече читљиве су на иконостасу у зони престоних икона. Крст који се налази на поменутим фотографијама у лотпуности одговара опису из 1753. године.
У односу на речени опис, разликују се и простори на царским дверима и изнад њих. Уклоњена је икона „Недремано око“ и постављене су нове двери, у класицистичком стилу. Уместо Деизиса, постављена је икона Свете тројице у фризу апостола, која обухвата и зону Великих празника. Лево и десно од крста налазе се медаљони с ликовима пророка, који се не помињу у опису. Новост су и иконе на соклу испод икона Богородице и Христа, које су нечитљиве на наведеним фотографијама.
Црква је поново обновљена 1850, када су ктиторством Максима Николића осликани иконостас и зидови у њој. У још једној обнови у Великој Ремети, између 1898. и 1901, мењано је кубе на цркви.
На почетку Другог светског рата, за комесара манастира је постављен Антон Пекарић, усташа из Сремских Карловаца. Истовремено су у светињу дошле усташке јединице, које ту остају све до пролећа 1943. године. Манастирски је иметак за то време немилосрдно пљачкан и уништаван. До доласка комисије загребачког Музеја за умјетност и обрт, 10. септембра 1941, добар део манастирских драгоцености био је покраден или девастиран. Др Владимир Ткалчић је преузео од комесара манастира само 60 предмета из цркве, ризнице и библиотеке, а из салона, тек два портрета. Од књига је преузео неколико србуља и рукописних књига, али без потписа и броја. Остала манастирска историјска добра су пропала, посебно архива, коју комисија загребачког Музеја није спасла.
У пролеће 1943, када је манастир спаљен, на положају усташког комесара налазио се Тобија Хорват. Највећа штета нанета је манастирској цркви. Порушени су кубе и стубови држачи кубета, оштећени сводови, изгорео је кров. У цркви је спаљен иконостас богате дуборезбарије са преко 40 икона из XVII и XVIII века. Велико оштећење претрпели су конаци. Потпуно су уништени или покрадени покућство, стилски намештај из салона, трпезарије и намештај монашких келија.
Слике које су у време Другог светског рата опљачкане, одмах након рата су враћене и сада се налазе у Музеју СПЦ у Београду, у Галерији Матице српске и музеју манастира Крушедола. Најнужнији конзерваторско-рестаураторски радови на конацима уследили су 1951. године, док је црква привремено покривена 1959. Реконструкција кубета, крова на цркви и конзервација и рестаурација фрагмента живописа завршени су 1982. У обновљеној цркви је постављен нов иконостас, а нове фреске су урадили Драган Марунић и Никола Лубардић, сликари из Београда.
Честе и обимне преправке, као последица пропадања или уништавања, потпуно су измениле архитектонско решење првобитне цркве. Према идеалној реконструкцији, црква св. Димитрија има много сличности с групом цркава подигнутих у Подрињу после обнове Пећке патријаршије. Ово сврстава Велику Ремету у својеврсну ренесансу Рашке школе.
Лист ДНЕВНИК, Петар Клаић
Фото: Дарко Дозет